Син Новосађанина срушио владавину Нетанијахуа

Јаир Лапид је рођен 1963. године и био је новинар, изузетно популаран телевизијски водитељ, чак и глумац у неколико пројеката. Његов отац Томислав Лампел, познат у Израелу као Јосеф Томи Лапид никад није заборавио Нови Сад и Србију, љубав према новинарству и политичке социјалне идеале

Вест која је осванула у медијима пре месец дана је да је председник Израела Реувен Ривлин уделио мандат за састав будуће владе Јаиру Лапиду, а чији је отац рођени Новосађанин Томислав Лампел који се у Израел одселио после Другог светског рата.

Јаир Лапид је као човек који има најјачу партију у новој владајућој коалицији успео да састави владу после дугогодишње Нетанијахуове владавине, најдуже у историји те блискоисточне земље.

Иако он није тренутни премијер јер је коалиционим споразумом дефинисано да за две године седне у фотељу првог човека Израела, он је био мотор антинетанијахуовске опозиције и кључни човек нове владе. Први човек хетерогене владе коју повезује само жеља да Нетанијахуу виде леђа је десничар Нафтали Бенет коме је Лапид ради формирања нове владе привремено препустио место премијера.

Томислав Лампел, познат у Израелу као Јосеф Томи Лапид је био реномирани новинар и правник, генерални директор јавног РТВ сервиса, а после 2000. био министар правде и потпредседник владе, те коначно председавајући Јад Вашема. Преминуо је 2008. али је успео да трасира пут свом сину и садашњем кључном човеку израелске политике.

Његов син Јаир је рођен 1963. године и био је новинар, изузетно популаран телевизијски водитељ као и његов отац, чак и глумац у неколико пројеката. Син је наследио од оца који никад није заборавио Нови Сад и Србију љубав према новинарству и политичке социјалне идеале.

Због харизме искреног и посвећеног борца за права деце са посебним потребама на шта га је покренула сопствена породична ситуација и због имиџа ТВ звезде, он је био једини који је могао да креира победу над скоро неуништивим Нетанијахуом.

Све то речено али, саме изјаве и писања Јаирова, говоре да је он био изузетно везан за оца и да га је та емоција формирала. Та емоција према оцу Новосађанину најмоћнијег човека израелске политике може бити мост за побољшање односа Израела и Србије који су покварени овогодишњим признањем тзв. државе Косова од стране Израела.

Оног што у Израелу нису свесни је да то није за Србе само једно од стотинак признања јер долази од народа који је за Србе „братски по мученичкој историји”. У српској свести постоји идеја да су Срби и Јевреји народи који су највише страдали у двадесетом веку и врло често на истим стратиштима. Систем логора смрти Јасеновац је свето место српског али и јеврејског мучеништва али и други логори које су контролисали Хрвати или Немци у Другом светском рату.

Том осећању братства у страдању су допринели људи попут композитора Енрика Јосифа који је песнички и пророчки надахнуто говорио о Србима и Јеврејима као о два мученичка и божија изабрана народа.

Нажалост овакве надахнуте визије братства два народа које су у Другом светском рату имале и  потврде у ситуацијама у којима су Срби спасавали Јевреје од прогона падају пред суровим прагматизмом политике. Израел је био под великим притиском САД да испоштује Вашингтонски споразум и да призна тзв. Косово као државу а да заузврат добије једну „муслиманску амбасаду у Јерусалиму” што је од огромне важности за Израел (у Јерусалиму су тренутно само амбасаде  САД, Гватемале и Хондураса, а најављено је отварање амбасаде Малавија). Тренутно чињеница да „Косово” има амбасаду у Јерусалиму не утиче пренаглашено на израелску политику али би се то врло брзо могло променити.

Но, иако је Нетанијахуова влада учинила то што је учинила тешко је очекивати да би нова влада повукла признање тзв. Косова због обавеза према САД и чињенице „још једне амбасаде у Јерусалиму”. На страну што признање „Косова” прави проблем самом Израелу у политици према Палестини, те је и био главни мотив непризнавања тзв. Косова од стране Израела готово пуних 13 година, упркос америчким притисцима различитог интензитета.

Но ова влада у себи има министре који су исказали висок степен разумевања за сложену констелацију у којој се налази Република Србија и српски народ уопште. Ту је свакако и Одед Форер, новоименовани министар пољопривреде и руралног развоја, те министар за развој периферије, Негева и Галилеје, који је предводио Кнесетову парламентарну групу пријатељства са Србијом.

Тако је нови министар финансија и значајан играч нове коалиције Авигдор Либерман на овим просторима познат као пријатељ Срба који је у неким моментима изузетно помагао Републику Српску.

И поред баласта признања тзв. Косова који оптерећује српско-израелске односе нова влада је нова шанса да се ти односи унапреде и подигну на нови виши ниво.

Нова израелска влада, као и упућени у релевантним круговима Израела, дубоко су свесни конструктивног односа председника Вучића са локалном јеврејском заједницом те јеврејским светом уопште, посебно у светлу Закона о реституцији и Закона о спомен- подручју Старо сајмиште. То искрено цене и наглашавају кад разговарате са њима. Но политика није толико емоција, иако ни њих не треба потценити већ рационализовани интерес.

Треба бити свестан да не постоји статус кво – односи међу људима и народима или напредују или назадују, тако да шанса коју пропустите лако постане штета коју је тешко или немогуће исправити.

У том смислу скоро отварање Представништва Привредне коморе Србије у Јерусалиму даће значајан, а према речима почасног конзула Србије у Израелу, Александра Николића, и мерљив допринос привредној, трговинској, научној и образовној сарадњи две земље, посебно у иновацијама у области високих технологија, здравства, обновљиве енергије и водопривреде, као и додатни стимуланс инвестицијама из Израела. 

А то може бити полазна тачка за много значајнију сарадњу у области привреде (могућ је и споразум о слободној трговини) којој ће следовати и развој политичких односа који је у овом моменту под баластом.

(Политика)