Како цариници УИО БиХ узимају 2.500 КМ за кафу?! (ВИДЕО)

Еснаф Кастрат из Сарајева је почетком 2020. године возио десет тона кинеског текстила из Мађарске ка Босни и Херцеговини (БиХ). У фактури коју је требао предати цариницима писало је да је просјечна вриједност робе око шест марака по килограму. То није била реална већ договорена цијена робе за оне који су спремни платити мито. 

Босна и Херцеговина 06.07.2021 | 14:11

„Ниједна шпедиција неће да те прихвати да ради са тобом ако не дајеш ‘кафу’“, каже за Центар за истраживачко новинарство (ЦИН) Кастрат. 

Покушао је раније договорити сарадњу са шпедицијама из Градишке и Сарајева, али су га одбили. Сада је, по препоруци, дошао у градишки „Центрошпед“ гдје му је шпедитерка Јелена Станивук објаснила да поред царињења мора платити нешто „и у коверти“.

„Ја сам њој рекао ја тај нисам.“

Кастрат се присјећа да му је шпедитерка, након разговора са цариником, понудила да умјесто двије и по хиљаде да само двије хиљаде марака мита, али је и то одбио. 

„Она мени долази и баца папире и каже и ти претјерујеш, није нико будала, зна се да то није стварна вриједност робе. Или ћеш дати или ти је (цариник, оп. а.) рекао дизат основу. Развалит ће ти робу, пустит ће цуке!“

Цариници су прегледали Кастратов текстил и утврдили да су на фактури приказане ниже цијене, али казна по његов џеп није била велика. Морао је платити тек око хиљаду марака више у државни буџет јер су цариници утврдили да је десет тона текстила скупље за само три и по хиљаде марака.

Шест година раније су због царинских превара и мита ухапшени бивши директор Управе за индиректно опорезивање (УИО) БиХ Кемал Чаушевић, увозници Анес Садиковић и Сединет Карић, као и бројни царински службеници. Новинари Центра за истраживачко новинарство откривају да хапшења и суђења нису уплашила појединце УИОБиХ који и даље раде на исти начин. Увозници увозе робу коју домаћи трговци кешом плаћају у иностранству, показујући на граници лажне фактуре са значајно умањеним вриједностима робе како би држави платили што мање дажбина. 

Док велики трговачки брендови попут „Wаикикија“ и „Неw Yоркера“ сличну робу увозе за око 40 КМ по килограму, највећи домаћи увозници то чине за око шест марака. Да не би видјели оно што је очигледно, шпедитери од возача узимају и „коверте“ за царинике, тврде саговорници ЦИН-а, па митом подмазани текстил без детаљног прегледа брзо пролази царину.

„Двије и по хиљаде марака ‘кафа’ и царињење по фактури“, кратко описује Един Пељто, увозник који је плаћао мито.

Током посљедње три и по године само на граничном прелазу у Градишци оцарињено је око три и по хиљаде тона текстила умањених цијена, а увозници процјењују да је БиХ на томе изгубила око 38 милиона марака. Скоро половину тог текстила увезао је Ферхат Перо Пешталић са фирмом „Еxтраблатт“. Цијену од шест марака по килограму, каже, одредио је УИОБиХ. С обзиром да у овој институцији тврде да такав пропис не постоји, Пешталић каже: „Онда су они направили незаконито“.

Пешталића и Бесима Јахића, који стоји иза фирме „Хисар Траде“, 2017. године је Државна агенција за истраге и заштиту (СИПА) осумњичила за организовани криминал, давање мита и утају пореза при увозу текстила, али Тужилаштво БиХ до данас није подигло оптужницу. Обојица се налазе на листи највећих увозника. Пешталића саговорници ЦИН-а описују као „краља текстила“ – човјека са најјачим везама унутар УИОБиХ и других институција.

Казна за непослушне

Еснаф Кастрат је знао све о увозу текстила, имао пријатеље на правим мјестима и био довољно пркосан да се поигра са системом. Почео је увозити као услугу Едину Хелаћу да би му одржао посао док Хелаћ своју фирму „Еуроптимус“ не извуче из пореских дугова. Знао је одмах да посао није легалан. 

„Ево, сад ти отиђи, купи робу, платит ћеш 10 еура тене, а добит ћеш на папиру 2,5 еура. Значи, то је тако, то нисам ја измислио”, каже Кастрат.

Увозници на паркинзима у иностранству преузимају робу коју су власници бутика купили кешом на пијацама Турске, Мађарске или Италије. Потом је са локалном фирмом-добављачем вагају и праве лажне рачуне тако да укупна вриједност увијек буде шест КМ по килограму кинеске, односно осам КМ турске робе. Ту цијену, тврде, одредио им је УИОБиХ. То значи да ће за куповину 10 тона текстила од 200.000 марака на лажној фактури писати да је плаћено 60.000 марака па ће дажбине умјесто 65.000 марака платити свега 20 хиљада марака.

Да би цариници прихватили папире са вишеструко умањеном цијеном робе и прескочили детаљан преглед и бројање, увозници планирају и „трошак за кафу“ од 2.500 КМ. Како је био само „резервни играч са клупе“, Кастрат није пристао платити мито.

„Није дорастао вањскотрговинском пословању“, каже његов пријатељ Кемал Чаушевић који га је савјетовао да не улази у тај посао.

Кастрат је за први увоз платио око хиљаду марака више за царињење робе и наставио по старом. Већ мјесец дана касније је отишао по другу туру текстила са вишеструко умањеном вриједности робе на фактури. Присјећа се да су га прије тога цариници преко пријатеља позвали на састанак, али им он није одговорио. Робу су му прегледали, али га нису казнили. Након царињења га је назвала шпедитерка Јелена Станивук.

 „Каже ‘вако ће вазда бити – ево, нису ти хтјели дићи основу да ти, као, дају сигнал да ипак сједнеш за тај сто“, прича Кастрат за ЦИН. Већ на сљедећем увозу, цариници су изгубили стрпљење. Кастратов возач је дошао на границу са три и по тоне робе за коју је у фактури писало да вриједи око 5,5 марака по килограму – око четири пута јефтиније од просјечне цијене за килограм кинеског текстила.

„Кад су га закуцали, па то је смијешно“, сјећа се Кастрат. Цариници су подигли вриједност робе за скоро седам хиљада марака. 

Сувласник „Центрошпеда“ Љубиша Ђурђевић каже да заобилази послове са увозом текстила, али је Кастрата прихватио због препоруке из Сарајева. Зна да је имао проблеме, али не зна да му је Станивук тражила мито: „Ја никад поштар нисам био нити хоћу да будем. Нећу да размишљам о том дијелу и то исто савјетујем и својим шпедитерима, својим радницима. (…) Кафа та мени не иде на рачун, како је зовемо. Ја од тога дијела не могу да исплатим плату радницима.”

Кастрат се жалио УИОБиХ због недосљедности у раду цариника. Наиме, иако је и други и трећи пут Кастрат увозио робу сличних вриједности, цариници су поступали различито. Позвао се и на друге фирме увознице. Наиме, истог дана су фирме Ансана Халиловића „СМ Гроуп“ и Фехрата Пере Пешталића „Еxтраблатт“ увезле 4,6 тона текстила.

И њихов текстил је купљен у Мађарској и пријављен на царини по сличној цијени, али цариници на то нису реаговали. Кастратова жалба је наишла на зид ћутања у УИОБиХ па је он извукао свог аса из рукава – ангажовао је Кемала Чаушевића да му помогне у рјешавању захтјева.

„Кад сам видио да су упетљани сви, онда сам им гурнуо Чаушевића (…) и он одлази и ја, наравно, добијам“, поентира Кастрат и даље снажан утјецај бившег директора УИОБиХ који је у међувремену првостепено осуђен на девет година затвора због примања мита и царинске преваре.

Након тога је УИОБиХ поништио одлуку царине о увећању дажбина и Кастрату је враћен новац. Иако није било никакве интерне истраге која би то утврдила, шеф Царинске испоставе „Градишка“ Радован Ђурић тврди да нико није тражио мито од Кастрата.

„Је ли ви хоћете да кажете да су Еснафове цијене праве цијене“, упитао је Ђурић новинаре ЦИН-а током интервјуа, заборављајући да је на почетку разговора тврдио да не зна да увозници на царину долазе са умањеним фактурама.

„Слажемо се, ево, кад кажемо мале цијене, али нека неко каже која је права цијена“, каже Ђурић, објашњавајући да се не може знати права вриједност робе на основу које се плаћају царине.

Према наредби директора УИОБиХ Мире Џакуле, цариници имају обавезу да у царинским складиштима детаљно прегледају пристиглу робу. За то имају три дана, а уколико утврде да је вриједност нетачна, могу је кориговати. Међутим, Владо Мацура из шпедиције „Циамбелла еxпорт-импорт“ из Бање Луке каже да се у царинским складиштима у Градишци то углавном не ради тако. 

„Све се чешће дешава да не дођу уопште да погледају. Питају ме јеси ли пребројао, кажем јесам пребројао сам, све је ОК“, каже Мацура.

Скупа кафа на граници

Сарајлија Един Хелаћ је годинама био један од највећих увозника текстила у БиХ. Он је за седам година са Исметом Балијом преко своје фирме „Еуроптимус“ 250 пута увезао текстил који је држава царинила по умањеним вриједностима, лишавајући буџет значајних прихода.

„Да не би растурали робу, да не би дизали основицу за 30 посто, они узму тих 2.500 марака и то као прегледају, оставе у магацину, све се заврши како треба“, описује Хелаћ устаљени начин увоза текстила у БиХ.

„Пошаљемо по возачу или некоме, возач да шпедитеру, а шпедитер томе коме треба.“ На питање новинара ЦИН-а коме треба, одговорио је: „Па, треба царинском картелу“.

Радили су и са Пешталићем и фирмом „Еxтраблатт“ чија је формална власница његова жена Семира. Хелаћ је прошле године прекинуо са послом, а Пешталић је данас један од највећих увозника текстила из Кине и Турске.

Из сарадње са Пешталићем Хелаћу су остали руком писани обрачуни за двадесетак заједничких увоза. „То су по нашим обрачунима, нису то обрачуни између фирми“, каже Хелаћ. Иако датуми и износи фактура на тим папирима одговарају подацима које УИОБиХ има о њиховим увозима, Пешталић не признаје да постоје „руком писани“ обрачуни. На сваком од папира међу трошковима се налази и „кафа“ од око 2.500 КМ и сва роба је оцарињена у Градишци. 

Посао Царине је да не дозволи да буџет БиХ буде оштећен умањивањем дажбина, али шеф Царинске испоставе „Градишка“ Радован Ђурић очекује да о томе воде рачуна увозници: „Зашто не дође с правом цијеном једног дана и ријешимо сав тај проблем – и Еснаф или било ко други од тих бутикаша који се жале на енормне износе да дају некоме?! Онда неће имати потребе ни да даје царинику, ни да даје Радовану, ни да даје шпедитеру, ни да даје ником, него ће плаћати држави и бит ћемо сви сретни.”

Међутим, увозницима се „кафа“ итекако исплати. „На пун камион, ако имате 20 тона, разлика је око 15 хиљада марака ако вам дигне основицу на то, а дате двије и по хиљаде на кафу“, објашњава Хелаћ. Радован Ђурић тврди да се на његовој царини не узима мито: „Нека један од њих каже да је дао мом царинском раднику, ја ћу процесуирати тог царинског радника”.

Али, увозници немају контакте са цариницима. „Мораш преко шпедитера. Ниједан цариник не жели да разговара директно са нама“, каже Един Пељто, власник фирме „Ф Градња – Цомпанy“ која је десетак пута увезла текстил оцарињен по вишеструко умањеним цијенама. 

Иако би овакви наводи требали бити знак за аларм шефу царинске испоставе, за Ђурића се прича ту завршава: „Није дато! Док се не докаже, хипотетички причамо о свему томе. (…) Какву они кафу дају шпедитеру, то питајте шпедитере!“ 

А шпедитери ћуте. Александар Алексић, власник шпедиције „Ралекс тим“ из Бање Луке, приведен је 2015. године због царинских превара при увозу текстила из Кине, заједно са Дарком Шљиваром, стварним власником шпедиције „ПВА Гроуп“, и другим сарадницима. У прислушкиваним телефонским разговорима договарали су фалсификовање документације која прати робу до границе БиХ, подмићивање цариника и инспектора и фиктивни промет робе. Алексић није желио говорити за ЦИН о увозу текстила у БиХ јер би, каже, отишао „под лед“. Остали увозници потврђују да је његов страх оправдан.

Они који су отворено говорили за ЦИН више се не баве тим послом. Док су радили, ишли су линијом мањег отпора и нису се бунили јер је у оваквом послу танка граница између губитка и профита. Ако цариницима падне на памет да детаљно прегледају робу, могли би је уништити или одузети па увозници не плаћају мито само у БиХ већ новац дају и на свим другим границама.

„Ви возите некоме 200.000 еура-300.000 еура робе и ту робу ако изгубите, ви тај дуг морате надокнадити. (…) Са тих 300.000 еура ту се зарађује 100.000 чисто. Шта је дати и 20 или 30 хиљада за сигуран пролаз“, објашњава увозник Пељто.

са се објединиКилограм за шест марака 

У Босну и Херцеговину је током 2019. и 2020. године увезено нешто мање од 60 хиљада тона текстила из Кине и Турске. Према подацима УИОБиХ, за тај текстил наплаћено је скоро 212 милиона марака дажбина.

„Свака фактура има број комада – број мајица толико, број хлача толико и на основу тога је укупан збир вриједности. На основу вриједности се врши царињење робе“, објашњава систем Ђурић, шеф испоставе „Градишка“.

За увознике нису битне појединачне цијене артикала него укупна вриједност робе која не смије бити нижа од шест марака по килограму. Зато тај систем називају “царињење по килограму”.

Од 2018. године до априла 2021. године у Градишци је оцарињено најмање 420 увоза одјеће и обуће из Кине. Према фактурама у којима цариници нису видјели ништа спорно, просјечна цијена килограма робе је била управо шест марака. У УИОБиХ тврде да то нису примијетили и да немају прописану најнижу цијену по килограму јер то закон не дозвољава. Међутим, подаци о вриједности, увозници и шпедитери их демантују.

Мишо Радмановић, шпедитер шпедиције „Намит“, каже да су цијене за увоз текстила од шест и осам КМ по килограму јасно прописане и у складу са процедуром. Избјегавајући тачан одговор на питање, Радмановић каже да их је прописао „неко виши у држави”. Директор УИОБиХ Миро Џакула није хтио за ЦИН говорити о овоме.

Како у килограм могу стати три пара фармерки, једноставном рачуницом се долази до закључка да са оваквим царињењем нешто није уреду.

„Не мора бити неко екстра паметан да види да једне пантоле коштају 15 еуроценти па да каже хало, шта то није уреду. (…) Не можеш купити за три еура килу фармерки. Не може!“, закључује увозник Пељто.

Иако царински службеници имају право да повећају вриједност робе када примијете да није тачна, а то су двапут урадили и Еснафу Кастрату, Ђурић тврди да за то нема аргументе: „Сви имају исте цијене. На основу чега ћу му подигнути?“

Новинари ЦИН-а су открили да то није истина. Наиме, кинеска и турска гардероба коју грађани купују у неким од најјефтинијих трговинских ланаца у нашој земљи попут „Неw Yоркера“ и „ЛЦ Wаикикија“ увози се по просјечној цијени од 40 марака по килограму. 

Да је текстил у Градишци оцарињен према цијенама које су наведене у фактурама ових увозника, БиХ би само од увоза три и по хиљаде тона текстила за непуне три и по године добила још 38 милиона марака дажбина.

На све личи осим на бизнис

Већина увезеног кинеског и турског текстила истовара се у касним вечерњим сатима на пијаце „Аризона“ у Брчком и „Поребрице“ у Градачцу. Смјештене су једна поред друге и складиште робу већине увозника текстила у БиХ. Ово подручје се сматра златним центром јефтиног текстила у земљи.

„Ви би рекли да је то јад и чемер, а ја вам кажем да кроз ту пијацу на годишњем нивоу прође 400 милиона вриједности робе“, каже Саудин Поровић, директор фирме „Нова пијаца“ која управља градачачком пијацом.

Овдје текстил стиже крајем седмице, а четвртком је прије пандемије коронавируса стизало и до 15 камиона. „Роба се истовара неком експресном брзином. Долазе возила, товаре, разноси се – на све то изгледа осим на бизнис“, описује Поровић уходани хаос на пијаци.

Стварни купци, углавном власници бутика и продавница одјеће по БиХ, овдје преузимају своју робу и плаћају увозницима око 1.000 марака за превоз кубика робе. У стандардним турама се довезе педесетак кубних метара текстила. Тај новац плаћа се у кешу. Формално, издавање рачуна за превоз и не би било изводиво јер за финансијске институције Хелаћ, Пељто, Пешталић и други и нису превозници већ увозници текстила. Они уредно пријављују увоз робе коју, уствари, и нису купили да би узели поврат пореза од државе. За двије и по године 28 фирми које увозе кинески и турски текстил у БиХ затражиле су 1,72 милиона марака поврата.

Фактуре према којима су царинили робу на домаћој граници плаћали су фирми која их је направила, али им она тај новац враћа чим га подигне са рачуна, остављајући за себе неколико процената као накнаду за услугу легализовања робе, купљене кешом.

Новинари ЦИН-а су неколико мјесеци покушавали доћи до Пере Пешталића, али он није одговарао на позиве и поруке. Нашли су га на градачачкој пијаци, контролисао је истовар камиона тек пристиглог и оцарињеног текстила фирме „Еxтраблатт“. Пешталић је отишао чим су се новинари појавили на капији пијаце. Његови радници, очигледно нерасположени због присуства новинара, уз увреде су тражили да се камере склоне док они истоварају робу.

Пешталић је сљедећег јутра поново био на пијаци. Увозници кажу да је то дан када се од продавача скупља новац за превоз. Стајао је испред своје радње у друштву вијећника Миралема Камберовића. Чим су им новинари пришли, око њих се скупило десетак мушкараца који су одавали утисак спремности на физички конфликт.

Пешталић у почетку није хтио разговарати: „Ја знам за вас два мјесеца и то што вас филују. Ви слободно радите, од тога нема ништа, али све што напишете, да знате да ћу вас тужити.“ Међутим, нешто касније је пристао на разговор без камере у малом ресторану „Хисар“. Нетрпељиви погледи ријетких гостију мрачног пијачног објекта су новинарима јасно ставили до знања да на овом мјесту нису добродошли. Људи са пијаце су били свјесни да им камере могу покварити посао.

За разлику од њих, Пешталић је сједио самоувјерен и насмијан. Новинарима ЦИН-а је себе описао као вјерника који сваке године ходочасти и не ради ништа незаконито. Каже да никоме не плаћа мито, само дијели садаку па му добро иде у животу.

Са друге стране, поједини продавачи на пијаци не мисле тако добро о Пешталићу. Неповјерљиви, узмичу пред камером ЦИН-а, не желећи отворено говорити о послу: „Извини, стварно бих ти помогао. Бих, живота ми, већ то су ти гилиптери. Тај Бесим, тај, како му име, Перо Ферхат, знаш, пошаље ти мафију овдје. Мени је мафија долазила што с њима не радим, што радим с другим превозом што је други превоз јефтинији од њих. Немам ти ријечи, стварно извини. Ја бих ти помогао, бих, живота ми. Ваља ми у проблеме безвезе залазити“, каже један од продавача на пијаци.

Неки се плаше камера због незаконитости у раду јер велики број њих, према ријечима увозника, не узима фактуру за робу коју купе него тргују искључиво у кешу. „Ако узмете робу, нећете фактуру, нормално, нећете направити улаз, нећете платити излазни ПДВ, нећете платити на крају године порез на добит”, објашњава Хелаћ.

Зато, када подијеле робу, увозници смишљају начин да је избришу из својих пословних књига. Због тога куцају гомиле лажних малопродајних рачуна како би раздужили робу. Ако не успију са малопродајом, проналазе фирме којима ће фиктивно продати робу навелико. Често су те фирме регистроване на сиромашне или људе чије су адресе непознате и до којих порески инспектори не могу доћи.

„На тај начин се на посљедњег у ланцу преносила обавеза плаћања ПДВ-а којег није могуће наплатити јер исти нису солвентни“, пише у СИПА-иним документима о једној од истрага о увозу и фиктивном промету текстилом на пијаци „Аризона“.

Кеш у џеп и преко границе

Увозници и власници бутика своје зараде илегално износе из земље за нову куповину и увоз. Прописи БиХ, али и остатка Европе налажу да сви грађани морају на граници пријавити више од 10 хиљада еура и доказати поријекло новца. Зато власници бутика прије поласка у набавку дају дио новца увозницима који га без пријаве преносе преко границе. 

Новинари ЦИН-а су открили да је формални власник и директор брчанског „Хисар Траде“ Мухарем Павитиновић само у првој половини 2018. године из БиХ илегално изнио најмање милион еура. Ова фирма је у то вријеме увезла скоро 430 тона текстила, пријављене вриједности 3,5 милиона марака. Он је скоро сваке недјеље током неколико мјесеци излазио из БиХ и ниједном није пријавио новац, а носио је просјечно по 75 хиљада еура. На улазу у Србију је пријављивао кеш, јер страни држављани у пролазу то морају учинити, без доказивања његовог поријекла. 

Новинари ЦИН-а су пронашли Павитиновића на „Аризони“, али он није хтио говорити о увозу текстила док не разговара са партнером Нермином Јахићем. Он је син Бесима Јахића којег СИПА и сви саговорници ЦИН-а означавају као јединог власника „Хисар Траде“ и једног од највећих увозника, односно посредника при увозу текстила у БиХ. Међутим, Бесим Јахић то негира. 

„Стварни власник је онај на папиру који потписује“, тврди, алудирајући на Павитиновића. „Ако СИПА има све те контакте да сам ја иза тога, нека СИПА ради свој посао и ћао, брате“, рекао је Јахић новинарима ЦИН-а и спустио слушалицу.

Он је 2010. године осуђен на три године затвора због царинских превара и утаје пореза. Тада је био радник фирме „Сидоил“ Сединета Карића, а седам година касније инспектори СИПА-е су Јахића и Пешталића осумњичили да су формирали „групе за организовани криминал“ које су непознатим шпедитерима и цариницима давали мито, а заузврат увозили текстил са умањеним вриједностима и тежином.

СИПА је 2017. године ухапсила седмерицу који су након три мјесеца притвора пуштени на слободу. Међу њима су били: Ферхат Пешталић, Един Хелаћ, Исмет Балија, Нермин Јахић и Мухарем Павитиновић. Тужилаштво БиХ против њих није подигло оптужницу ни до данас.

За истраге које су вођене против њих Пешталић каже да су монтирани процеси који су производ конкурентских пријава. Каже да постоје увозници који никада нису били предмет истрага: „Ако је ово криминал, ово што се ради, зашто увијек ухапсе једног-двојицу, а остале оставе и пусте? Не могу ја бити добар, а Бесим лош. Је ли тако? А ја и Бесим исто радимо.“

СИПА је од 2014. до данас ухапсила 110 људи због кривичних дјела у вези са текстилом – 20 њих из УИОБиХ. Поднијела је 33 извјештаја Тужилаштву БиХ против 280 особа и 98 фирми.

Анализирајући ситуацију у вези са увозом текстила у БиХ, инспектори СИПА-е су 2016. године констатовали да је након хапшења Чаушевића настављен исти модел незаконитог увоза и умањивања дажбина те предложили „да се утврди као основни циљ предмета процесуирање упосленика шпедитерских кућа и царинских службеника до највиших по хијерархији који добијају новац“. Сви ухапшени службеници УИОБиХ и даље раде.

На ЦИН-ов упит о вишегодишњим истрагама које још нису резултирале оптужницама, Тужилаштво БиХ кратко је одговорило да су истраге у току. Предмет једне од њих је и шеф Царинске испоставе „Градишка“ Радован Ђурић за којим је 2014. године била расписана потјерница. Међутим, Ђурића тужилац није ни саслушао након што се вратио у земљу: „Дошао сам у Суд БиХ, појавио се, пуштен кући и то је то. Од тад ништа.”

(ЦИН)