"Полуписмени анонимуси се противе вакцини"

- Редитељ Андреј Тарковски, једно од најчувенијих лица светске кинематографије је рекао да ће стид спасити свет. И онда сабласно делују слике удавача и клипана, извините али ја немам други израз, који играју коло око споменика док се у њиховој непосредној близни људи боре за ваздух и умиру. Зато је стид нестао или се негде сакрио. Постали смо рањиви и не примећујемо колико смо себични и лажно солидарни. Само доказујемо чињеницу да нас је корона оголила.

 

 

Имам утисак да је требало стално, изнова и изнова прчати и понављати опште познате ствари. Ту смо направили грешку. На једном конгресу о ХИВ инфекцији у Загребу 1988. питао сам Џонатана Мана, творца глобалне стратегије против ХИВ-а, како даље и које мере спроводити. Добио сам одговор: „Едукација, едукација, едукација“. Недостајала је едукација да би се коло око споменика разбило. Но, није касно јер ћемо са короном и поред ње дуго живети.

 

 

- Кампања едукације становништа постоји, али није агресивна, а таква нам треба. Она би довела да се таква и слична кола не играју више, да људи схвате озбиљност ситуације. Ми имамо припремљена масмедија, пре свега „Блиц“ који свакодневно упозорава и даје праве одговоре на корону, који је на насловну страну, за оне који и даље не верују да ова болест постоји, ставио имена многих познатих личности које су преминуле од цовид 19. И њихове фотографије, за оне који не умеју да читају. Али, то је мало. Не могу једне новине да учествују у тој причи, ово је велики друштвени проблем.

 

 

У овом тренутку говорити о кампањи за имунизацију и гледати коло око споменика су парадокси живота. У исто време из грчких медија сазнајемо да је вакцина стигла на Свету Гору и да почиње добровољна вакцинација манастирских монаха, између осталог и из нашег Хиландара. Јавља се и једна светла тачка, Израел је успео да вакцинише своје становништо. Пуне се стадиони, концертне дворане, живот почиње да се појављује у оном облику који је нама препознатљив. То је она будућност коју желимо и надамо се да ћемо је ускоро доживети. А то се у Изарелу постигло вакцинацијом. Није било обавезно, али су Израелци схватили значај имунизације. А код нас коло, у њему људи без маски, који се противе вакцинацији.

 

 

-И ту је направљена грешка, али мислим да за такво суочавање није било времена јер су наши лекари у црвеним зонама, боре се за животе пацијената. Говорио сам да треба суочити аргументе стручних људи који заговарају вакцинацију и оних који јој се противе, да би се схватило да антиваксери немају ниједан аргумент. Потценили смо их. Неки од њих су полуписмени анонимуси и желе себе да прикажу као месије и да путем ове тешке ситуације своје фрустрације избаце на површину. Од њих чујемо разне речи, на пример „запрашују на из авиона, убијају“. А да их питате ко то ради – не знају. Они не воле да им се прича истина, не прихватају реалност јер губе оно због чега се ту налазе, попут свог изврнутог ега и важности пред другима, то да су су они паметни а сви око њих незналице.

 

 

О примитивним, малим и искомплексираним људима. Хоће да буду у врху нечега, а нису дорасли ситуацији. Кампањом која није агресивна ми смо им дали простор и зато једна маргинална групација у овом тренутку ствара велике проблеме. То сам и очекивао, али не и да ће у њима нестати емпатија, и зато једва чекам тај дан када ће се стид поново појавити да бисмо га разложно и разумно прихватили на начин који то заслужује. У многим земљама постоје маргиналне групе антиваксера. То могу да буду верски фанатици, људи у сектама, неко трећи. Не разумем их али знам да постоје. Али, овде се појављује нова групација, антиваксери се репликују сваким даном у нове модалитете који су застрашујући. Опасна, суманута кореографија око споменика Стефану Немањи је варијација на тему коју нисам очекивао.

 

 

Да није било вакцина и да нема вакцина свет не би постојао. Велике богиње би већ завршиле причу, да не набрајам које све болести су искорњење захваљујући имунизацији. Вакцине, поготово савремене, су доказ напретка. И ту срављам тачку.

 

 

Свакодневно смо сведоци повећања броја оболелих и умрлих. Тихо и нечујно умиру лекари и медицинске сестре, хероји ове борбе. Надам се да ћемо једног дана, када се вратимо животу на који смо навикли, на највећој српској планини подићи велики споменик захвалности њима, нашим јунацима. Нека нас сећа на хероје чију жртву многи нису знали да поштују и нека буде упозорење млађим генерацијама.