"Polupismeni anonimusi se protive vakcini"

- Reditelj Andrej Tarkovski, jedno od najčuvenijih lica svetske kinematografije je rekao da će stid spasiti svet. I onda sablasno deluju slike udavača i klipana, izvinite ali ja nemam drugi izraz, koji igraju kolo oko spomenika dok se u njihovoj neposrednoj blizni ljudi bore za vazduh i umiru. Zato je stid nestao ili se negde sakrio. Postali smo ranjivi i ne primećujemo koliko smo sebični i lažno solidarni. Samo dokazujemo činjenicu da nas je korona ogolila.

 

 

Imam utisak da je trebalo stalno, iznova i iznova prčati i ponavljati opšte poznate stvari. Tu smo napravili grešku. Na jednom kongresu o HIV infekciji u Zagrebu 1988. pitao sam Džonatana Mana, tvorca globalne strategije protiv HIV-a, kako dalje i koje mere sprovoditi. Dobio sam odgovor: „Edukacija, edukacija, edukacija“. Nedostajala je edukacija da bi se kolo oko spomenika razbilo. No, nije kasno jer ćemo sa koronom i pored nje dugo živeti.

 

 

- Kampanja edukacije stanovništa postoji, ali nije agresivna, a takva nam treba. Ona bi dovela da se takva i slična kola ne igraju više, da ljudi shvate ozbiljnost situacije. Mi imamo pripremljena masmedija, pre svega „Blic“ koji svakodnevno upozorava i daje prave odgovore na koronu, koji je na naslovnu stranu, za one koji i dalje ne veruju da ova bolest postoji, stavio imena mnogih poznatih ličnosti koje su preminule od covid 19. I njihove fotografije, za one koji ne umeju da čitaju. Ali, to je malo. Ne mogu jedne novine da učestvuju u toj priči, ovo je veliki društveni problem.

 

 

U ovom trenutku govoriti o kampanji za imunizaciju i gledati kolo oko spomenika su paradoksi života. U isto vreme iz grčkih medija saznajemo da je vakcina stigla na Svetu Goru i da počinje dobrovoljna vakcinacija manastirskih monaha, između ostalog i iz našeg Hilandara. Javlja se i jedna svetla tačka, Izrael je uspeo da vakciniše svoje stanovništo. Pune se stadioni, koncertne dvorane, život počinje da se pojavljuje u onom obliku koji je nama prepoznatljiv. To je ona budućnost koju želimo i nadamo se da ćemo je uskoro doživeti. A to se u Izarelu postiglo vakcinacijom. Nije bilo obavezno, ali su Izraelci shvatili značaj imunizacije. A kod nas kolo, u njemu ljudi bez maski, koji se protive vakcinaciji.

 

 

-I tu je napravljena greška, ali mislim da za takvo suočavanje nije bilo vremena jer su naši lekari u crvenim zonama, bore se za živote pacijenata. Govorio sam da treba suočiti argumente stručnih ljudi koji zagovaraju vakcinaciju i onih koji joj se protive, da bi se shvatilo da antivakseri nemaju nijedan argument. Potcenili smo ih. Neki od njih su polupismeni anonimusi i žele sebe da prikažu kao mesije i da putem ove teške situacije svoje frustracije izbace na površinu. Od njih čujemo razne reči, na primer „zaprašuju na iz aviona, ubijaju“. A da ih pitate ko to radi – ne znaju. Oni ne vole da im se priča istina, ne prihvataju realnost jer gube ono zbog čega se tu nalaze, poput svog izvrnutog ega i važnosti pred drugima, to da su su oni pametni a svi oko njih neznalice.

 

 

O primitivnim, malim i iskompleksiranim ljudima. Hoće da budu u vrhu nečega, a nisu dorasli situaciji. Kampanjom koja nije agresivna mi smo im dali prostor i zato jedna marginalna grupacija u ovom trenutku stvara velike probleme. To sam i očekivao, ali ne i da će u njima nestati empatija, i zato jedva čekam taj dan kada će se stid ponovo pojaviti da bismo ga razložno i razumno prihvatili na način koji to zaslužuje. U mnogim zemljama postoje marginalne grupe antivaksera. To mogu da budu verski fanatici, ljudi u sektama, neko treći. Ne razumem ih ali znam da postoje. Ali, ovde se pojavljuje nova grupacija, antivakseri se replikuju svakim danom u nove modalitete koji su zastrašujući. Opasna, sumanuta koreografija oko spomenika Stefanu Nemanji je varijacija na temu koju nisam očekivao.

 

 

Da nije bilo vakcina i da nema vakcina svet ne bi postojao. Velike boginje bi već završile priču, da ne nabrajam koje sve bolesti su iskornjenje zahvaljujući imunizaciji. Vakcine, pogotovo savremene, su dokaz napretka. I tu sravljam tačku.

 

 

Svakodnevno smo svedoci povećanja broja obolelih i umrlih. Tiho i nečujno umiru lekari i medicinske sestre, heroji ove borbe. Nadam se da ćemo jednog dana, kada se vratimo životu na koji smo navikli, na najvećoj srpskoj planini podići veliki spomenik zahvalnosti njima, našim junacima. Neka nas seća na heroje čiju žrtvu mnogi nisu znali da poštuju i neka bude upozorenje mlađim generacijama.