Гдје је БиХ у енергетској транзицији?

Енергетска транзиција у БиХ те потреба доношења државног закона о енергетици посебно је актуелна тема. Њен значај посебно долази до изражаја кад је познато да је то примарни услов наставка нашег пута ка Европској унији.

Босна и Херцеговина 07.03.2021 | 17:54

У посљедње вријеме је у јавности у БиХ поново актуелна тематика енергетике, а посебно електроенергетике, овај пут је повод одлука Енергетске заједнице (ЕнЗ) о увођењу санкција БиХ због неиспуњавања преузетих обавеза према међународном уговору којим је успостављена ЕнЗ, а који је БиХ потписала још 2006. године, каже Мирза Кушљугић, професор на Факултету електротехнике у Тузли и предсједник Управног одбора РеСЕТ-а – Центра за одрживу енергетску транзицију.

“Међу потписницима уговора је и ЕУ и уговор о ЕнЗ се сматра својеврсним предворјем за приступање ЕУ. Уопштено енергетске и климатске политике ЕУ, највећег спољнотрговинског партнера БиХ (БиХ је највећи извозник електричне енергије у региону Југоистичне Европе), доминантно утичу на рад и развој електроенергетског сектора. Између осталог, санкције су уведене због упорног и вишегодишњег неиспуњавања обавеза у провођењу реформи у енергетском сектору, које за циљ имају успостављање тржишта електричне енергије и природног гаса – реформе тзв. прве енергетске транзиције. БиХ изразито заостаје у успостављању правног оквира и потребних институција за пословање у либерализованим енергетским тржиштима наведених енергената”, каже он.

Премда се јавност интересује какве ће бити посљедице изречених санкција, кључно питање је – Зашто БиХ не испуњава обавезе које је добровољно прихватила?”, додаје професор. Да ли је разлог компликовано уставно уређење БиХ с подијељеним надлежностима између појединих нивоа власти, што се често наводи, или пак одбијање влада и парламената да се пословање компанија у електроенергетском и гасном сектору уреди на тржишним основама.

“Истраживање које РеСЕТ Центар за одрживу енергетску транзицију тренутно проводи у региону (у БиХ, Црној Гори и Србији) о спремности држава за енергетску транзицију указује на то да је основни разлог политичке природе. У свим земљама које обухвата ово истраживање власт не показује спремност за транспарентно пословање, прије свега електропривреда, у конкуретном тржишном окружењу. Затечени монополски положај електропривреда и политичка контрола над овим најзначајнијим компанијама у поменутим државама не напуштају се тако лако. Једном ријечју, власт упорно одбија и пролонгира провођење договорених реформи”, каже он.

Какве посљедице то може имати по сектор и посебно по потрошаче, логично је питање које се намеће.

“У сектору се настављају гомилати проблеми, посебно у рудницима угља, управе су ‘разапете’ између економских и социјалних приоритета, смањује се конкурентност термоенергетског сектора и вјероватно ће извоз у наредних 3-5 година бити смањен. Уколико се ништа радикално не промијени и сектор настави дјеловати у ‘оваквом зачараном кругу’ потрошачи ће се извјесно суочити с неконтролисаним повећањем цијена електричне енергије. Полазне анализе стања упућују на то да се нешто под хитно мора мијењати”, казао је.

У ЕУ је 2021. године почела имплементација тзв. друге енергетске транзиције – декарбонизације, наставља он. План према којем се реализују усвојене политике ЕУ назива се “ЕУ Зелени договор/план”.

“Земљама потенцијалним кандидатима за чланство у ЕУ понуђен је комплементаран план тзв. ‘ЕУ Зелена агенда за Западни Балкан’. Од свих земаља које прихвате Зелену агенду очекује се да реализују план потпуне декарбонизације енергетике најкасније до 2050. године. БиХ је потписивањем тзв. Софијске декларације 10. новембра 2020. године прихватила да своје климатске и енергетске политике усагласи с ЕУ, односно прихватила је да изврши потпуну декарбонизацију енергетике, између осталог и да престане употребљавати угаљ за производњу електричне енергије до 2050. године. Истовремено у неким стратешким документима (нпр. у нацрту Статегије нискокарбонског развоја БиХ) планира се изградња нових термоелектрана на угаљ”, каже он.

Да ли власти знају шта су потписале у Софијској декларацији или пак опет намјеравају да на испуњавају прихваћене обавезе, питање је које Кушљугић сматра најбитнијим.

“Пошто прикључивање генерацијском пројекту ЕУ – енергетској транзицији, представља посљедњу прилику за модернизацију електроенергетског сектора, али и за економски опоравак након пандемије коронавируса, који је базиран на принципима одрживости, одговоре на постављена питања треба да дају грађани и индустрија у БиХ. Зато је неопходно успоставити континуиран јавни дијалог у којем би се суочиле визије даљњег развоја енергетике БиХ”, закључио је Кушљугић.

Данас се енергетика у нашој земљи карактерише као енергетски интензивна, а кориштење енергената је врло неефикасно уз преовладавање фосилних горива чије сагоријевање угрожава здравље људи и животну средину, каже за Клиx.ба експерт за енергетику Огњен Марковић.

“Трансформација енергетског сектора из традиционалног, с преовладавајућим кориштењем фосилних горива, у сектор базиран на обновљивим изворима енергије, примјеном мјера енергетске ефикасности, укључивањем купаца у производњу електричне енергије, индивидуално или кроз енергетске заједнице, дигиталним системима за мониторинг, управљање и оптимизацију, може бити снажан замајац локалне економије. При томе је важно профилисати знања и вјештине домаћих људских ресурса како би могли одговорити захтјевима нових технологија развоја. Све наведене области, свака за себе, представљају значајан потенцијал за развој локалне економије. Од изградње производних објеката на обновљиве изворе енергије, већих капацитета, а и оних мањих које ће грађани или групе грађана градити својим средствима као и мали и већи бизниси, до градње одговарајуће инфраструктуре за њихово кориштење и софтверских алата за управљање овим системима”, каже он.

Посебан покретач локалне економије треба да буде системска примјена мјера енергетске ефикасности у зградарству и индустрији, додаје он.

“Посебна ‘предност’ БиХ је неефикасност у потрошњи енергената. По томе смо међу првим у региону. Код развоја локалне економије, код инвестирања треба посебну пажњу усмјерити на регионе у којима се данас копа угаљ и како би енергетска транзиција била праведна за све те како би се дала јасна егзистнцијална преспектива запосленим у експлоатацији угља и јединицама локалне заједнице на којима се налазе угљенокопи и термоелектране”, наводи он.

Осим укључења у развој нове енергетике, енергетска транзиција ће донијети здравију животну средину, нова радна мјеста, нова знања и вјештине, предвиђа Марковић.

“Успостављање организованог тржишта енергентима и регионално повезивање омогућит ће купцима избор најповољнијих снабдјевача енергентима (електрична енергија и гас) у датим околностима. Треба имати у виду, а често је супротно размишљање, да реформе и отварање тржишта електричне енергије неће донијети појефитињење електричне енергије.

Једноставан разлог за ово јесте чињеница да се електрична енергија производи у објектима направљеним у вријеме Југославије (осим изузетака ТЕ Станари и мањих објеката ЕПХЗХБ) и да су амортизовани и при крају животног вијека (посебно термоелектране). Замјенски објекти и нове таксе за емисије угљендиоксида из термоелектрана носе нове трошкове, а тиме и повећање цијена. Ово може бити ублажено техно-економском оптимизацијом рада електропривреда”, закључио је Марковић.

(Клиx)