Због короне без посла остао и србачки "ЧАЈО"

На  стотину и тридесет пет свадбених весеља обављао је улогу  „чаје“ захваљујући природном дару да ствара ред и забавља сватове по чему је годинама популаран, не само у србачкој општини  већ и у сусједним општинама. 

Република Српска 25.02.2021 | 08:50

„Нажалост већ годину дана нисам добио ни један позив за шта је крив овај несретни „корона вирус“, каже популарни србачки „чајо“ Раденко Анчић, једини професионални ковач, за кога тврде да је највеселији ковач у србачком крају и шире.

Прави је умјетник у оба посла.

То што га многи позивају да буде „Чајо“ није само његова способност да успјешно води и забавља сватове, већ и глас да  је сретан за младенце и њихов чврст брак и пород.

„Од свих склопљених бракова само два или три нису опстали. На упису младенцима пожелим срећу и у први мах разочарам. Кажем да ће прво добити кћерку а кад примјетим да нису одушевљени, додам - послије кћерке слиједе синови. Они се разведре и настане аплауз. И тако углавном и буде“, прича Раденко.

Он додаје да бити „чауш“ на свадби није нимало лако. „Ваља све држати под контролом, командовати, поштовати вријеме поласка и кретања према цркви и општини на упис, а истовремено кроз шале и разне коментаре држати расположење сватова на висини“, наглашава он.

Раденко Анчић Раде препознатљив је у србачком крају и као једини професионални ковач. Ово занимање је наслиједио од оца Јове, са којим је као дијете  био у радионици.

Уживао је у мајсторлуку оца, а он је помагао око мијеха и одржавања жара, додајући и алатке. Није волио школу, па га је отац послао у Мркоњић Град да заврши курс ковача и поткивача. И тако је наставио породичну традицију.

И није се покајао. Помажу му супруга Васиљка, син Александар и снаха Рада.

"Од овог посла се могло лијепо живјети, али се није могло обогатити. Сјећам се, отац је водио евиденцију према којој смо 1985. године направили потковица за 250 коња.  Данас коње у цијелој општини можемо избројати на прсте двије руке. Ипак, алатке за пољопривреду и домаћинства и данас су тражене. Свој рад смо и осавременили израдјивањем жељезних ограда и капија за дворишта, украсних ограда за балконе, врата за гараже и других предмета од метала“, каже ковач Раде.

У последње вријеме, додаје он,  све више се траже ашови, лопате, мотике, сјекире и друге алатке за домаћинство. Градјани се у ова тешка економска времена окрећу привредјивању на свом имању, у башти, воћњацима, на њивама, укратко производњи хране за властите потребе. Нарочито они који су без посла и без могућности да до њега додју у  јавним предузећима и установама. Млади одлазе, а стари се сналазе како знају и умију.

Раденко је забринут за будућност. Жао му је што занати изумиру. Ето и ковачки, након њега је под знаком питања. Ипак, он је ведрог духа и спреман на шалу у сваком тренутку.

„Наковањ“

Кућа и радионица ковача Раденка Анчића Раде налази се у небрањеном подручју ријеке Саве, поред магистралног пута, недалеко Српца. Често су на мети поплава.

Прије шест година све је било поплављено, сем куће која има висок темељ. И као што то бива, након повлачења воде дошла стручна комисија да процијени насталу штету. Раденко набраја, па измедју осталог рече да је вода однијела и наковањ. Комисија уписује и одлази. Тек су схватили кад су изашли из дворишта, а онда се враћају и критикују Раду због наковња.

„Па колико вам је требало да схватите шалу. Јер и тако од процјене неће бити ништа, као и увијек до сада“,  рекао је члановима општинске комисије и прснуо у смијех, а они су се вратили постидјени.

(БН/С. К. )