"И то ће проћи" - споменик страдању недужних

И то ће проћи. Не, ово нису ријечи коју је неки савременик изрекао посматрајући почетак 2020. године из своје собе. У питању је много мрачнији период наше историје.

Република Српска 21.02.2021 | 11:07

Ове ријечи су споменик страдању недужних и кривих само зато што су били друге нације, боје коже и политичке оријентације. “И то ће проћи” су ријечи које су угравиране на прстен Габријела Југа, једног од оних који су преживјели сав пакао и тортуру која се спроводила над људима у злогласном усташком логору Јасеновац, пише Блиц.

Синоћ у осам часова емитована је премијера филма “Дара из Јасеновца”, а реакције се и даље не смирују. Људи расправљају о најболнијим сценама, али је можда најмучнији кадар чињеница која прожима цијели филм – снимљен је у истинитом историјском контексту, Јасеновац је постојао, а у њему и прича о једном Габријелу и његовом прстену.

На сам помен имена логора Јасеновац, многима се и данас, 75 година касније, стегне грло од свједочења жртава и свједока највеће срамоте људског рода у двадесетом вијеку. Звјерства, тортуре мучења и начини на којји су одузимани животи Јеврејима, Србима, Ромима, онима који су сарађивали са њима, комунистима, без обзира на старосну границу и пол, тешко да се икада могу оправдати. Јер, оно што су припадници војске НДХ радили тамо са дјецом и женама, не може се поредити ни са радњама најгорих хорор филмова.

Свједочења жртава али и самих актера, односно, усташких војника, говоре да је постојало чак 57 начина да се погуби човјек. Мада, судећи по звјерствима, погубити је блага ријеч, тачна је масакр и тортура невиђена чак ни у злогласним логорима попут Аушвица. Наиме, док су се у нацистичким логорима људи убијали у гасним коморама, у Јасеновцу је то рађено ручно, помно, мукотрпно и звјерски, са уживањем.

Ипак, чак ни све те слике, потоци крви, лелек и јаукање жене и дјеце, који су мучени до смрти спаљивањем, забадањем ексера у главу, групним силовањем, нису успјели да сломе једног затвореника који је своју вјеру у бољу сутрашњицу и у слободу, пренио на прстен у виду неколико ријечи “И то ће проћи” .

Габријел Југ је био један од неколико десетина хиљада оних који су прошли кроз пакао Старе Градишке, једног од логора у систему Јасеновца у којем је своју свирепост исказивала Нада Танић – Лубурић, сестра злогласног усташког комаданта који се налазио на челу Јасеновца, Макса Лубурића.

Прстен који је израђен у ковачници Старе Градишке, а који је поред поруке, садржао и његове иницијале Г.Ј, Југ је добио непосредно прије него што је требало да буде транспортован из Загреба у неки од логора Трећег рајха на присилан рад.

Да ова прича доспије у медије и да служи као примјер да све лоше у животу прође и да је само живот вјечан, постарао се сам Југ, који је током транспорта у фебруару 1945. године, успио да побјегне из воза на главној жељезничкој станици у Загребу.

Као сјећање на тешке дане у логору, са собом је кући понио прстен и крваву кошуљу у којој је био све до одласка у партизане. Како се наводи у документима музеја Јасеновац, кошуљу је сачувала тетка Габријела Југа, код које се крио прије него што је приступио партизанима.

Југ је доживио дубоку старост и преминуо је 2002. године у 83 години живота.

Писма из логора, логорске дописне карте, исељеничке пасоше заточеника упућених на присилни рад у Трећи Рајх, лекарске дознаке, као и уговор о раду заробљеника Габријела Југа, упућенога из логора Стара Градишка на присилни рад, завршили су у Јавној установи “Спомен подручје Јасеновац” посредством супруге преминулог Габријела, Марије, која им те ствари поклонила у децембру 2005. године.

Сви ови предмети, као и још много свједочанстава о звјерствима усташа у логорима за вријеме Другог светског рата, данас су дио сталне поставке која је трајно похрањена унутар меморијалног музеја Спомен-подручја Јасеновац.

(Српскаинфо)