Како је некада изгледала чувена Јањица чаршија?

Враћајући се неких 130 година уназад, у вријеме Бијељине из Аустро-Угарске, незаобилазна је једна од три најпознатије и најважније бијељинске чаршије из тог доба-Јањица чаршија, која се протезала од садашњег кружног тока на Диздаревића раскрсници, па све до Робне куће. 

Вијести 14.02.2021 | 15:51

Данас, скоро ништа у овој улици није исто. Комплетна промјена се десила када су порушене занатлијске куће и дућани, и почели да се граде чувени бијели солитери с једне и небодер са друге стране.

Када данас погледамо улицу Гаврила Принципа у Бијељини, тешко би сте могли да замислите да се ту налазила једна од најважнијих бијељинских чаршија све до прије 70-так година, чувена Јањица чаршија. У овој улици сада ништа не подсјећа на то.

На Тргу краља Петра И Карађорђевића налазила се друга бијељинска чаршија, а трећа, тзв. Нова била је на простору код Зелене пијаце, старији Бијељинци ће се сјетити и старе Самопослуге која се ту налазила. 

“Значи мала Бијељина тадашња, са отприлике 15.000-20.000 становника имала је чак три чаршије, што говори да смо ми увијек били амбициозно мјесто. Ово је био центар трговине. Добила је име по ријеци Јањици али и по истоименој џамији која се до 1963. године налазила ту негдје гдје је данас небодер. Срушена је и дислоцирана када је направљен небодер и везне зграде. Премјештена је недалеко, на мјесто МЗ на Пашиним башчама, близу данашњег кружног тока, с тим да на том мјесту није имала минарет”, појашњава водећи нас кроз историју Бијељине, кустос-историчар у Музеју Семберије, Зоран Мидановић.

Центар бијељинског занатства, Јањица чаршија, била је првенствено стециште опанчара, јер је овај занат био врло развијен у Бијељини. До 1941. године у граду је било 40 опанчара, тачније до доласка индустријске ципеле, која је то уништила. 

“Било је пекара, кројача, ковача, било је ту свих врста занатлија и ту су се налазили дућани, углавном приземне куће и једноспратнице, тако да није то била нека архитектонски вриједна градња. А на простору између данашње Робне куће и чувеног “Цик-цака”, гдје је сада раскрсница, била је тзв. “Женска пијаца”. Само да напоменем да је Аустро-угарска 1879. године направила први статут града Бијељина, значи после окупације и тада је одређено који ће дани у седмици бити пазарни, а као и данас, то су били уторак и петак и одређена је локација те “Женске пијаце”, односно “Зелене”. Она се налазила ту све до 1958. године, до изградње данашње “Зелене пијаце””, наставља Мидановић.

На Јањица чаршији, пазарним данима сељаци су доносили своје производе, а са формирањем Новог Села, гдје су били настањени Нијемци, уводе се и неке новине, до тада невиђене.

“Швабице из Новог Села су рецимо доносиле нешто што није раније било познато, поврће као што је кељ, келераба, појавио се и “кринцај” кога је чинила мјешавина за супу. Наши сељаци су излагали и продавали стандардно-кокошке, јаја, воће, поврће, а ето Швабице су на “Женску пијацу” доносиле и нешто до тада невиђено. У Музеју Семберије може се видјети слика Миленка Атанацковића из 1913. године, која се зове “Женка пијаца””, истакао је кустос-историчар у овом Музеју.

Сточна пијаца је била преко пута данашњег МУП-а, све до 1980-тих. Изглед Јањица чаршије почиње да се мијења 60-тих година, када убрзано креће урбанизација и почиње рушење кућа и дућана. Градња бијелих солитера почиње од 1976. и траје 1984. године.

“Жуте зграде, преко пута бијелих солитера, које је пројектовао покојни доктор архитектуре Слободан Лукић, рађене су средином 70-тих, небодер од 1960.-1963., чувена кафана “Цик-цак” раних 60-тих, све у свему, да је неко био у Бијељини прије 50 година и да дође сада, не би се могао снаћи. Ово мјесто је и данас урбанизована жила куцавица града, као што је некада била са трговином.”

На другом крају Јањица чаршије 1976. године ниче Побједина “Робна кућа”, која у својим најсвјетлијим данима запошљава 1000 људи.

“Ја се сјећам, као дијете, био сам на отварању те Робне куће. Нисмо могли ући, толика је гужва била, то је тада била сензација. Јер тада су постојале рецимо, у Београду робне куће овог типа, а једно наше бијељинско предузеће је успјело из својих средстава да скупи толику акумулацију и направи, за та времена заиста репрезентативан објекат са преко 10.000 артикала,” присјећа се Мидановић.

Власници некадашњих дућана из Јањица чаршије, углавном су живјели у Српској улици и околним сокацима. Први десетоспратни солитер који је никао био је специфичне зелене боје, а све остале бијеле, међутим прије 20-година и он је прекречен.

“Нико од нас, гдје год да је путовао, није видио такву нијансу зелене боје какве је била та прва зграда у Бијељини тако да је и по томе то била куриозитетна зграда”, присјећа се Мидановић и ове занимљивости.

Између првог изграђеног, и последњег, тзв. издвојеног солитера, у данашњој улици Доситеја Обрадовића, налазила се чувена бијељинска кафана “Зора”, синоним за чаршијски свијет. Власница Зора Савић била је права дама, а њени гости – господа. У необично уређеној башти вечери су брујале тихом пјесмом, шалом и смијехом.

Како је забиљежио Слободан Петровић у књизи “Корзо старе Бијељине”, гдје се једино могу пронаћи и ријетке фотографије ове кафане, долазио је често и стари боем Димитрије Лазић Дикан са својом гитаром, и маестро Јово Виолина. Стари Бијељинци су чак и пјесму спјевали у част газдарице Зоре и у славу своје омиљене кафане.

“Ту је бијељинска елита дочекивала име кафане, односно зору.  А ту елиту су чинили, између осталих Чолаковићи, затим глумци тадашњег бијељинског позоришта “Сцена”, укратко-сви боеми колико их је било у Бијељини нису могли да заобиђу кафану “Зора”.”

Тамо гдје се данас налази други од пет солитера у центру града, некад је била “Пећина” кафана, у којој је био и хан. Била је то зграда на спрат, с великом салом у приземљу, а на спрату су биле собе за ноћење. У дворишту су биле штале за коње и простор за смјештај робе и запрега. Усред дворишта налазио се бунар, одакле су путници захватали воду за себе и коње. Након Првог свјетског рата хан је затворен, остала је само кафана, која је радила све до шездесетих година прошлог вијека. Посљедњи власник је био Петар Милошевић, чији је брат Милош такође држао кафану, нешто мању, на другој страни улице. Обје кафане су примале сељаке који су долазили на пијацу, као и њихове запреге, па су увијек имале доста посла. 

Данас, скоро ништа у овој улици није исто. Комплетна промјена се десила када су порушене занатлијске куће и дућани, и почели да се граде чувени бијели солитери с једне и небодер са друге стране.

Када данас погледамо улицу Гаврила Принципа у Бијељини, тешко би сте могли да замислите да се ту налазила једна од најважнијих бијељинских чаршија све до прије 70-так година, чувена Јањица чаршија. У овој улици сада ништа не подсјећа на то. На Тргу краља Петра И Карађорђевића налазила се друга бијељинска чаршија, а трећа, тзв. Нова била је на простору код Зелене пијаце, старији Бијељинци ће се сјетити и старе Самопослуге која се ту налазила. 

“Значи мала Бијељина тадашња, са отприлике 15.000-20.000 становника имала је чак три чаршије, што говори да смо ми увијек били амбициозно мјесто. Ово је био центар трговине. Добила је име по ријеци Јањици али и по истоименој џамији која се до 1963. године налазила ту негдје гдје је данас небодер. Срушена је и дислоцирана када је направљен небодер и везне зграде. Премјештена је недалеко, на мјесто МЗ на Пашиним башчама, близу данашњег кружног тока, с тим да на том мејсту није имала минарет.”, појашњава водећи нас кроз историју Бијељине, кустос-историчар у Музеју Семберије, Зоран Мидановић.

Центар бијељинског занатства, Јањица чаршија, била је првенствено стециште опанчара, јер је овај занат био врло развијен у Бијељини. До 1941. године у граду је било 40 опанчара, тачније до доласка индустријске ципеле, која је то уништила. 

“Било је пекара, кројача, ковача, било је ту свих врста занатлија и ту су се налазили дућани, углавном приземне куће и једноспратнице, тако да није то била нека архитектонски вриједна градња. А на простору између данашње Робне куће и чувеног “Цик-цака”, гдје је сада раскрсница, била је тзв. “Женска пијаца”. Само да напоменем да је Аустро-угарска 1879. године направила први статут града Бијељина, значи после окупације и тада је одређено који ће дани у седмици бити пазарни, а као и данас, то су били уторак и петак и одређена је локација те “Женске пијаце”, односно “Зелене”. Она се налазила ту све до 1958. године, до изградње данашње “Зелене пијаце””, наставља Мидановић.

На Јањица чаршији, пазарним данима сељаци су доносили своје производе, а са формирањем Новог Села, гдје су били настањени Нијемци, уводе се и неке новине, до тада невиђене.

“Швабице из Новог Села су рецимо доносиле нешто што није раније било познато, поврће као што је кељ, келераба, појавио се и “кринцај” кога је чинила мјешавина за супу. Н наши сељаци су излагали и продавали стандардно-кокошке, јаја, воће, поврће, а ето Швабице су на “Женску пијацу” доносиле и нешто до тада невиђено. У Музеју Семберије може се видјети слика Миленка Атанацковића из 1913. године, која се зове “Женка пијаца””, истакао је кустос-историчар у овом Музеју.

Сточна пијаца је била преко пута данашњег МУП-а, све до 1980-тих. Изглед Јањица чаршије почиње да се мијења 60-тих година, када убрзано креће урбанизација и почиње рушење кућа и дућана. Градња бијелих солитера почиње од 1976. и траје 1984. године.

“Жуте зграде, преко пута бијелих солитера, које је пројектовао покојни доктор архитектуре Слободан Лукић, рађене су средином 70-тих, небодер од 1960.-1963., чувена кафана “Цик-цак” раних 60-тих, све у свему, да је неко био у Бијељини прије 50 година и да дође сада, не би се могао снаћи. Ово мјесто је и данас урбанизована жила куцавица града, као што је некада била са трговином.”

На другом крају Јањица чаршије 1976. године ниче Побједина “Робна кућа”, која у својим најсвјетлијим данима запошљава 1000 људи.

“Ја се сјећам, као дијете, био сам на отварању те Робне куће. Нисмо могли ући, толика је гужва била, то је тада била сензација. Јер тада су постојале рецимо, у Београду робне куће овог типа, а једно наше бијељинско предузеће је успјело из својих средстава да скупи толику акумулацију и направи, за та времена заиста репрезентативан објекат са преко 10.000 артикала,” присјећа се Мидановић.

Власници некадашњих дућана из Јањица чаршије, углавном су живјели у Српској улици и околним сокацима. Први десетоспратни солитер који је никао био је специфичне зелене боје, а све остале бијеле, међутим прије 20-година и он је прекречен.

“Нико од нас, гдје год да је путовао, није видио такву нијансу зелене боје какве је била та прва зграда у Бијељини тако да је и по томе то била куриозитетна зграда”, присјећа се Мидановић и ове занимљивости.

Између првог изграђеног, и последњег, тзв. издвојеног солитера, у данашњој улици Доситеја Обрадовића, налазила се чувена бијељинска кафана “Зора”, синоним за чаршијски свијет. Власница Зора Савић била је права дама, а њени гости – господа. У необично уређеној башти вечери су брујале тихом пјесмом, шалом и смијехом. Како је забиљежио Слободан Петровић у књизи “Корзо старе Бијељине”, гдје се једино могу пронаћи и ријетке фотографије ове кафане, долазио је често и стари боем Димитрије Лазић Дикан са својом гитаром, и маестро Јово Виолина. Стари Бијељинци су чак и пјесму спјевали у част газдарице Зоре и у славу своје омиљене кафане.

“Ту је бијељинска елита дочекивала име кафане, односно зору.  А ту елиту су чинили, између осталих Чолаковићи, затим глумци тадашњег бијељинског позоришта “Сцена”, укратко-сви боеми колико их је било у Бијељини нису могли да заобиђу кафану “Зора”.”

Тамо гдје се данас налази други од пет солитера у центру града, некад је била “Пећина” кафана, у којој је био и хан. Била је то зграда на спрат, с великом салом у приземљу, а на спрату су биле собе за ноћење. У дворишту су биле штале за коње и простор за смјештај робе и запрега. Усред дворишта налазио се бунар, одакле су путници захватали воду за себе и коње. Након Првог свјетског рата хан је затворен, остала је само кафана, која је радила све до шездесетих година прошлог вијека. Посљедњи власник је био Петар Милошевић, чији је брат Милош такође држао кафану, нешто мању, на другој страни улице. Обје кафане су примале сељаке који су долазили на пијацу, као и њихове запреге, па су увијек имале доста посла. 

(БН ТВ)