Какво је стање људских права у постдејтонској БиХ

Када је потписан Дејтонски споразум БиХ је добила и устав, чији је саставни дио Европска конвенција о људским правима и још 16 међународних докумената, који грађанима гарантују бројна права и слободе.

Али, у стварном животу неправда је попримила размере епидемије. Грађане, који се дрзну да јавно кажу оно што мисле, а што се моћницима не допада, полиција је, и 25 година након Дејтона, хапсила пред ТВ камерама, насред Трга Крајине у Бањалуци. Нису ријетки ни случајеви полицијске тортуре и према грађанима БиХ и према мигрантима.

Истовремено, хиљаде радника трпе мобинг осионих послодаваца, а како упозоравају невладине организације, многи од њих су до те мјере обесправљени да су у опасности од модерног ропства.

 А шта тек трпе жене жртве насиља, особе с инвалидитетом или припадници ЛГБТ заједнице, и шта у постдејтонској БиХ могу очекивати уставом заштићени припадници конститутивних народа, који живе у “погрешном” ентитету или кантону, није тешко наслутити.

Какво је стање људских права у БиХ и како наћи излаз из овог ћорсокака, покушао је одговорити директор Бањалучког центра за људска права Дејан Лучка, у анализи коју је припремио у сарадњи с Фондацијом “Фридрих Еберт” у БиХ.

– Дејтон је грађанима подарио не само мир, него и каталог људских права и међународне инструменте за њихову заштиту. Али, иако се кроз вријеме конституисало много органа, чији је задатак штите људска права, у пракси се та права свакодневно крше – истакао је Лучка.

Заштите људских права, али само на папиру, Босни и Херцеговини не мањка. Уз бројне домаће законе, који се проводе ријетко и одокативно, БиХ је области људских права ратификовала најмање 35 међународних декларација и конвенција, и по томе је једна од водећих држава у Европи. БиХ је потписала и укупно 56 конвенција Савјета Европе, те 15 конвенција Међународне организације рада. Сви ти документи прихваћени су здраво за готово, без стварне намјере да држава потписница изврши преузете обавезе.

Да је тако свједочи и застој у процесу приступања Европској унији.

– БиХ не проводи ни пресуде Европског суда за људска права, а најеклатантнији је примјер већ чувене пресуде Сејдић – Финци, која није проведена ни након 11 година и нема назнака да ће се ту нешто промијенити. Имамо и на десетине других пресуда Европског суда које нису проведене и то је велика препрека на путу ка ЕУ – каже Сузана Обрадовић, млада правница и активисткиња из Кнежева, припадница такозване постдејтонске генерације бранилаца људских права у БиХ.

Она истиче да је индикативно што су грађани уопште приморани да правду траже у Стразбуру, ако знамо да БиХ има не само своје судове, него и на десетине државних институција и тијела чији је задатак одбрана људских права.

– Ипак, напретка нема, из дана у дан стање је све горе. Институције чији је посао заштита људских права не раде свој посао, бар не како би требало, истрајно и до краја. Стиче се утисак да им је намјера да само покажу да као нешто раде, без истинске воље да се супротставе кршитељима људских права, а на листи тих кршитеља водећи су најмоћнији политичари – указује Обрадовићева.

Правници би ову парадоксалну ситуацију описали као несклад између нормативног и стварног, док народ једноставно каже: “закон друмом, живот шумом”.

Како се наводи у анализи, у БиХ се у стварном животу свакодневно крше основна људска права, укључујући и право на живот, што се манифестује низом годинама неразјашњених убистава. Упечатљив је случај Милана Вукелића, Бањалучанина који је убијен 2007. године, након што је јавно проговорио о грађевинској мафији у овом граду. Ни након 13 година овај злочин није истражен.

Забрана тортуре прекршена је много пута, а најочитији су примери из децембра 2018. године, када је полиција у Бањалуци тукла голоруки народ, те вишемјесечна полицијска тортура у селу Крушчица код Витеза над женама које су се побуниле против изградње мале електране. Тортури су изложени и осуђеници у појединим затворима, као и дјеца и одрасли душевни болесници и људи с инвалидитетом у установама за смјештај ових лица.

Право на правично суђење крши се на разне начине, а најчешће неразумно дугим поступцима, јер се дешава да нека суђења трају и по 17 година.

Право на приватност у БиХ се крши готово свакодневно, чак и од стране државних органа, истакао је Лучка.

– Тако су у првим данима пандемије ковид-19 органи власти у Кантону 10 редовно објављивали личне податке, као што су име, презиме и телефонски број особа које су у обавезној самоизолацији – наводи Лучка.

У доба короне кршено је и право на слободу изражавања, и то системски, усвајањем Одлуке о кажњавању објављивања лажних вијести и ширења панике. Тим актом је властима у РС, како су упозорили активисти НВО, дата могућност да “дисциплинују” грађане, процењујући, већ према прилици, која је вијест лажна и које ријечи “шире панику”.

– На основу тог акта је полиција поднијела прекршајну пријаву против докторке Маје Драгојевић Стојић, због њене изјаве да у РС нема довољно вентилатора, кревета или служби интензивне његе, као и за тврдњу да је Српска неспремна за надолазећу кризу – наводи се у анализи.

Маја Драгојевић Стојић је функционерка опозиционог СДС, а тврдње које је изнијела су биле, како се испоставило, углавном тачне.

У анализи су наведени и бројни случајеви кршења права на слободно окупљање, на сободне изборе, на заштиту здравља, на здраву животну средину, као и права на рад.

Чак је и право на имовину, које се сматра неприкосновеним, често кршено, и то неизвршењем судских пресуда, чиме је годинама онемогућено власницима да уђу у посјед своје имовине.

Анализа је показала да је БиХ не само земља силе и неправде, него и земља којој царује дискриминација.

– Дискриминација је редовна појава, која се налази чак и Уставу БиХ, као и у законским актима, а у пракси се среће на сваком кораку, од уобичајних послова до највиших инстанци власти – наводи Дејан Лучка.

Ако је судити по закључцима анализе, чвор проблема је управо у томе што у дејтонској БиХ, иако је рат одавно завршен, и данас умјесто владавине права влада закон јачег. Супротно оном што пише у силним законима и конвенцијама, грађани нису ни слободни ни равноправни.