Свједок времена: Прва богомоља на Мајевици

Мајевица и подмајевички крај препуни су, поред изузетног богатства које је природа даровала овом крају и бројних древних заоставштина предака са тог простора. Једна од њих је прва богомоља на Мајевици, такозвана “Келија” или “Ћелија”, која се налази у Горњем Прибоју. У њој су се људи сакупљали и сабирали у молитви и заједништву, прије него што је направљена прва црква, а као свједок тих времена стоји поносно и дан данас.

Република Српска 22.11.2020 | 17:04

Дио Мајевице, Горњи Прибој, некада је “врио” од живота, данас све више пуст. Некада давно, овај крај није имао цркву, на богослужења се одлазило у Мачковац и манастир Тавну. Морали су Прибојчани прелазити преко Теочака, а ту су им, тада за вријеме турске владавине, чињени бројни зулуми. Почетком 19. вијека Гавро Веселиновић, први познати прибојски парох, научио је службу у Тавни, а онда га је зворнички митрополит рукоположио за свештеника. Тада настаје и прва богомоља у овом крају, такозвана “Келија” или “Ћелија”.

“Зидана је доста широко, од пола метра до метар. Ту се окупљао вјерујући народ и ту је свештенство становало. Било је овдје и дрвених цркава, прије изградње прибојске цркве. Дуго Турци нису дали да се овдје праве богомоље, али са доласком Аустроугара, мало попуштају”, појашњава свештеник Јеремија Лазић, протојереј-ставрофор.

Насљедници имања на ком је древна богомоља су нам испричали да су, копајући поред цркве пронашли дрвени крст. Покушавали су на неколико мјеста, али нису ништа више успјели сазнати о овој реликвији. Кажу, и унутар цркве је све остало аутентично и сачувано, укључујући кревете на којима је свештенство спавало и ковчеге гдје су чуване ствари.

У „Ћелији“, која није имала звона, јер се у турско вријеме звоњење строго забрањивало, вршене су само јутарње и вечерње молитве а сви други обреди су се обављали као и прије у Мачковцу и манастиру Тавни. Све је то отежавало вјерски живот, па су Прибојчани предузимали кораке за градњу цркве у селу, али нису никада добијали дозволу од турских власти. Некако им је пошло за руком да саграде малу капелу.

Мјесто за градњу је изабрано, пошто се ту налазило “молитвиште“, гдје се народ и до тада окупљао са свештеником. То мјесто било је у власништву неког Салих-аге из Теочака. Када је дошла аустроугарска окупација БиХ, оде неколико виђенијих домаћина код Салих-аге, како је записао Ристо Лукић, „и замоле га да им прода земљиште“.

Договор је пао да се власнику земљишта изгради кућа тамо гдје он тражио, а 1883. године саграђена црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице у Прибоју. Освећена је на Арлијевдан.

“137 година броји како је освећена и сваке године владике долазе да служе за Арлијевдан. Трудимо се да црква образ не окаља онима који су је градили. У списима стоји да је Гавро Делић из Пељава кумовао са сто дуката. Било је и других који су помагали са по десет дуката, звани `десетари`. Свако је дао онолико колико је могао”, каже отац Јеремија.

Са лијеве и десне стране улазних врата уклесана су имена на таблама страдалих бораца у Другом  свјетском рату, те у посљедњем одбрамбено-отаџбинском. Они су и сахрањени на гробљу преко пута цркве. Међу њима је и један руски добровољац, син јединац, који је дошао да помогне братском народу, и страдао. Његова жеља је била да буде сахрањен у Прибоју, приповиједа отац Јеремија. Немила успомена на та времена је и изрешетан прозор на цркви који као подсјетник, још стоји.

“Црква се налази на једном брежуљку, преко пута је школа. Између је текла ријека  Јања, а њена вода се захватала као изворска. Сад је то бунар, 5, 6 метара дубок, Са двије стране је сазидан бедем, а ријека Јања својим током тече даље”, исприповиједао нам је свештеник.

Некад било, сад се приповиједа. Отац Јеремија каже да је расељавање становништва из овог краја почело још 1914. године. Данас Прибој, са околним селима броји око 1.400 становника. Ученика је стотињак у школи, а некада их је, сјећају се старији, било и преко 800. Многа врата су затворена, млади одлазе у потрази за бољом будућношћу.
А овај дио Мајевице прави је рај за живот, са чистим ваздухом и нетакнутом природом. 

(БН)