Тугује цијела Србија, али ипак једна кућа је најтужнија

- За патријархом српским Иринејем тугује цијела Србија, али ипак једна кућа је најтужнија.

Србија 21.11.2020 | 14:23

 У њој живи његова сестра Милијанка Ковачевић која се са великом тугом у срцу опрашта од свог вољеног брата.

Веома рано остали су без оца, само са мајком Милијаном, која је радећи у надници њима обезбеђивала кору хљеба, па је почивши патријарх још као младић преузео бригу о породици.

„Нас троје били смо једно другом до увета. Расли смо у оскудици, али у љубави и слози. Много се радило, а највише он. Викендом је са школовања долазио кући и одмах се пресвлачио у радно одело и обављао послове у домаћинству. Ми смо увијек ишли уз њега, само нам је говорио да будемо сложни и поштујемо мајку. Тако је и било. Сада ће се коначно одморити мој добри брат, ништа ме не може утјешити и смањити ову бол коју осјећам за њим“, плачући је рекла Милијанка за РИНУ и присјећа се задњег сусрета са својим братом.

„Дуго ме је гледао као да је нешто предосјетио. Кад сам га питала што, он је рекао па не виђам те тако често, пусти ме да те се нагледам. Он је мени био све и отац и мајка и брат. Он је много био везан за мајку, пред крај свог живота и она се замонашила у манстиру Јовање у Овчар бањи“, прича Милијанка.

Највише волео чачанксе шљиве и никад није користио лифт

Са жељом да свој живот посвети Богу, Мирослав је рано отишао у манастир Преображење код оближње Овчар Бање, још је био дјечак. Али, игуман Благовештења, Јевстатије, мудро га је посавјетовао да крене на школе, и упутио у Призрен, на богословију. Сестрић Слободан описује га као веома строгог, али са друге стране и веома благог. Задњи њихов сусрет био је у августу ове године, и иако је тада напунио деведесет, сви су се надали да је још неколико година живота сигурно испред њега.

„Он никад није користио лифт, лако се кретао, чак и до цркве која се налази на брду изашо је без проблема, он први, а ми сви иза њега, уморили смо се чак, али он не. Читао је без наочара, видео сам га да је и на сахрани митрополита стајао неколико сати. Био је јак, снажан и здрав. Нико није очекивао да се сада упокоји, да није било овог страшног вируса и даље би био жив“, рекао је Слободан.

Патријарх никад није заборавио свој родни крај. Многи су куцали на његова врата, а свима су она увијек била и отворена. Помагао је и ријечима и дјелима и био звезда водиља.

„Иако није живео са нама, знали смо да је ту. Само његово постојање давало нам је мир и спокој. Сада као да креће нека нова епоха у нашим животима, без њега. Такав човек се не рађа два пута. Најчешће сам код њега у патријаршију ишао недељом, и остајао у разговору са њим по неколико сати. Волио је чачанксе шљиве и то сам увек носио, мада је увек говорио оставите себи, ја имам свега. Био је изузетно скроман, свима је излазио у сусрет, а кад би га питали како да му се одуже само им је говорио да се више моле Богу. Цијели свој живот томе је посветио“, каже сестрић блаженопочившег патријарха.

Мештани његовог родног села Видова и јуче и данас у тишини долазе испред цркве која се гради у његову част и пале свијеће желећи на тај начин да искажу сву захвалност и поштовање које гаје према свом вољеном патријарху. Многи од њих сутра ће кренути и пут Београда да га испрате на вечни починак.

(РИНА)