Tuguje cijela Srbija, ali ipak jedna kuća je najtužnija

- Za patrijarhom srpskim Irinejem tuguje cijela Srbija, ali ipak jedna kuća je najtužnija.

Srbija 21.11.2020 | 14:23

 U njoj živi njegova sestra Milijanka Kovačević koja se sa velikom tugom u srcu oprašta od svog voljenog brata.

Veoma rano ostali su bez oca, samo sa majkom Milijanom, koja je radeći u nadnici njima obezbeđivala koru hljeba, pa je počivši patrijarh još kao mladić preuzeo brigu o porodici.

„Nas troje bili smo jedno drugom do uveta. Rasli smo u oskudici, ali u ljubavi i slozi. Mnogo se radilo, a najviše on. Vikendom je sa školovanja dolazio kući i odmah se presvlačio u radno odelo i obavljao poslove u domaćinstvu. Mi smo uvijek išli uz njega, samo nam je govorio da budemo složni i poštujemo majku. Tako je i bilo. Sada će se konačno odmoriti moj dobri brat, ništa me ne može utješiti i smanjiti ovu bol koju osjećam za njim“, plačući je rekla Milijanka za RINU i prisjeća se zadnjeg susreta sa svojim bratom.

„Dugo me je gledao kao da je nešto predosjetio. Kad sam ga pitala što, on je rekao pa ne viđam te tako često, pusti me da te se nagledam. On je meni bio sve i otac i majka i brat. On je mnogo bio vezan za majku, pred kraj svog života i ona se zamonašila u manstiru Jovanje u Ovčar banji“, priča Milijanka.

Najviše voleo čačankse šljive i nikad nije koristio lift

Sa željom da svoj život posveti Bogu, Miroslav je rano otišao u manastir Preobraženje kod obližnje Ovčar Banje, još je bio dječak. Ali, iguman Blagoveštenja, Jevstatije, mudro ga je posavjetovao da krene na škole, i uputio u Prizren, na bogosloviju. Sestrić Slobodan opisuje ga kao veoma strogog, ali sa druge strane i veoma blagog. Zadnji njihov susret bio je u avgustu ove godine, i iako je tada napunio devedeset, svi su se nadali da je još nekoliko godina života sigurno ispred njega.

„On nikad nije koristio lift, lako se kretao, čak i do crkve koja se nalazi na brdu izašo je bez problema, on prvi, a mi svi iza njega, umorili smo se čak, ali on ne. Čitao je bez naočara, video sam ga da je i na sahrani mitropolita stajao nekoliko sati. Bio je jak, snažan i zdrav. Niko nije očekivao da se sada upokoji, da nije bilo ovog strašnog virusa i dalje bi bio živ“, rekao je Slobodan.

Patrijarh nikad nije zaboravio svoj rodni kraj. Mnogi su kucali na njegova vrata, a svima su ona uvijek bila i otvorena. Pomagao je i riječima i djelima i bio zvezda vodilja.

„Iako nije živeo sa nama, znali smo da je tu. Samo njegovo postojanje davalo nam je mir i spokoj. Sada kao da kreće neka nova epoha u našim životima, bez njega. Takav čovek se ne rađa dva puta. Najčešće sam kod njega u patrijaršiju išao nedeljom, i ostajao u razgovoru sa njim po nekoliko sati. Volio je čačankse šljive i to sam uvek nosio, mada je uvek govorio ostavite sebi, ja imam svega. Bio je izuzetno skroman, svima je izlazio u susret, a kad bi ga pitali kako da mu se oduže samo im je govorio da se više mole Bogu. Cijeli svoj život tome je posvetio“, kaže sestrić blaženopočivšeg patrijarha.

Meštani njegovog rodnog sela Vidova i juče i danas u tišini dolaze ispred crkve koja se gradi u njegovu čast i pale svijeće želeći na taj način da iskažu svu zahvalnost i poštovanje koje gaje prema svom voljenom patrijarhu. Mnogi od njih sutra će krenuti i put Beograda da ga isprate na večni počinak.

(RINA)