Погледајте шта кружи интернетом и Бањалуком?!

- Рече нам Милорад да је Бања Лука прије рата била „проширена чаршија".

- Е та чаршија, Милораде, била је позната широм Европе као град шампиона! Златних генерација рукометаша, олимпијских првака, Младог Крајишника, БК Славије, одбојке, фудбалера Борца који су подигли пехар на препуном Тргу...

У твом Александровцу смо ми из Времеплова долазили да играмо утакмице међу кукурузима, а свлачионица нам је била пољски клозет.

Сјећам се када је једном лопта отишла под неку краву, а ја се плашио да је покупим. Сеоским лолама је то била баш комична сцена. Било је симпатично слушати прозивке, али нико од нас ту никога није вријеђао.

Ми, клинци из града и клинци из твог села били смо другари, спортски ривали, било је баш лијепо. Ту се данас налази велелепна дворана у коју долази да игра мој мали син, који ме пита да му објасним зашто његови вршњаци из Александровца имају тако сјајне услове, док он и његови саиграчи из Рукија тренирају по школским ћумезима у којима лопта једва да одскаче...

Та чаршија, Милораде, имала је прије рата дивне тениске терене поред дворане Борик, али су они у рату постали војничка гробља и ти си тада умио да покажеш срце и искрено жалиш невину младост, ону која је ничице изгинула... за шта, Милораде?

За то да данас имамо Републику Српску из које млади, образовани и васпитани бјеже главом без обзира, као да су поражени у том рату, окупирани и понижени?!

Та чаршија, Милораде, била је позната по алејама! Изгледа да је у оним дрворедима и парковима било нешто душе о којој су пјевали пјесници и музиканти каквих више нема у овом граду.

Бања Лука, тачно, није имала довршене обилазнице, али су њени грађани непогрешиво знали да заобилазе простаке и насилнике. А било их је и тада, наравно, али нису били угледни, важни, моћни! Када су неке силеџије пресреле једног младића и на смрт га пребиле испред Металске школе, ту је годинама стајала спомен плоча, да нас све опомиње каква страхота се десила у овом граду. Никоме није сметала, сви су имали поштовања према узалудно изгубљеном младом животу!

У тој и таквој чаршији, Милораде, било је тешко освојити дјевојку!

Паре, пића, лимузине, нису значили ништа без шарма, васпитања, искрености. Требало се потрудити да постанеш фаца у друштву, морао си да будеш духовит, начитан, култивисан. Дјевојке су вољеле спортисте. И глумце. Музиканте. Пјеснике. Момчине које су имали мишиће, али и кодексе. Да стану на страну слабијег! Да разликују добро од зла!

Фабрички референти, ноћни чувари, секретарице, власници шатора, нису били потцјењивани, омаловажавани, терорисани, али, знаш, нису могли ни да преко ноћи постану неки лидери, шефови, академици, буржуји! Љекари, професори, обични радници, чистачице, имали су неко поштовање. Било је, вјеруј, људи који су и тада правили сплетке, подметали и оговарали, тражили пречице, примали мито, али то се није сматрало нормалним и прихватљивим понашањем. Још мање успјешним. Било је неког стида, срама, страха од презира!

У тој чаршији, Милораде, шоње нису могле постати народни посланици који ће дрско и самоувјерено вријеђати и пријетити људима. Могли су да пјевају у хору, што и данас чине у другом формату, али се знало да никада неће постати солисти јер немају своје ја. Јер немају образ! Душу!

Већа је данас Бања Лука, Милораде, него што је била прије рата. Тачно је! Има више аутомобила, луксузних вила, доктора наука и савјетника за којешта. Више зграда и установа. Завршене су и те обилазнице. Много добрих ствари сте направили ти и твоји, признајем, иако си заборавио да је то од наших пара. И да је много тога преплаћено, непотребно, накарадно!

Љутиш се на Бању Луку. Знам да имаш идеја како да јој узвратиш, како да је контролишеш, можда и побиједиш. Али ми и даље остаје нејасно како не видиш, не можеш или нећеш, шта то уништава овај град. И овај народ. И Републику Српску за коју кажеш да се бориш!

Нећу ти ја ружну ријеч упутити. Не дозвољавате ти и твоји да се за добар поступак каже да је добар, за рђав да је рђав!

Мора се бити, је ли, с тобом или против тебе, савезник или издајник, послушан или испразан човјек? Треба солити ране повријеђеном? Дотући рањеног? Попљувати слободоумног? Згазити достојанственог? Пристајати да циљ оправдава средство? Да се све може купити или уништити? Да је снага у бахатости и цинизму? Окружити се користољубивим  послушницима? Пјевати у хору?

Ја то не могу и нећу, Милораде!

Никада ми ниси био шеф, али ни непријатељ! Зато ћу задржати право да ти кажем да си имао душу који си негдје загубио. Да си знао играти. Понашати се витешки. Имао си тада Бању Луку на својој страни. Одавно си то престао да радиш. Урадио си много тога доброг и још више лошег. Штета, Милораде! Није важан резултат, већ начин игре....

- Напомена: Текст непознатог аутора кружи интернетом, тако је стигао и у нашу редакцију.

(БН)