ЦИН: Политичари профитирају на кривој Дрини (ВИДЕО)

Због неутврђене границе између Босне и Херцеговине и Србије, њихове институције не контролишу 3.600 хектара земље уз Дрину. То безвлашће одговара локалним политичарима који илегално ваде шљунак на овом подручју.

Босна и Херцеговина 05.11.2020 | 09:34

Између Бијељине и граничног прелаза са Србијом налази се табла која упозорава да је то територија Србије. Поставио ју је србијански политичар Живан Јакшић који свакодневно прелази границу и илегално копа шљунак на обали Дрине. Иако су у оквиру Босне и Херцеговине (БиХ), хектари Јакшићеве земље припадају Србији.

Двије државе се већ 25 година не могу договорити о линији разграничења па се границом сматра ријека Дрина. Но, Дрина се помјера и то прави проблеме. Због великих наслага шљунка у кориту разлива се на лијеву или десну страну, правећи ново корито и остављајући 700 хектара босанскохерцеговачке територије у Србији и 2.900 хектара србијанске територије у БиХ.

Уз Јакшићево имање смјештена је шљунчара фирме „ДМС Цомпанy“ коју води босанскохерцеговачки политичар Милан Дакић. Његова фирма је у БиХ, а шљунак илегално копа двадесетак метара даље – из србијанске земље, на истој обали Дрине. Обојицу су грађани бирали да буду дио власти и раде за јавно добро, а они су искористили недостатак контроле на овом подручју да би незаконито зарадили новац.

Како би Семберија била заштићена од поплава, шљунак се мора вадити из корита ријеке, а не са њених обала како то илегално раде шљунчари. Раскопавајући обале, они омогућавају да Дрина плави плодну Семберију.

„Због тог дивљег експлоатисања шљунка веома мали број људи узима из корита, не чисти се Дрина“, каже градоначелник Бијељине Мићо Мићић.

Посљедње поплаве из 2014. године направиле су становништву Бијељине штету од скоро 400 милиона марака.

Политика и бизнис

Милан Дакић је посланик Демократског савеза у Народној скупштини Републике Српске већ шест година, али никада није учествовао у скупштинској расправи. Без обзира на то, он не одустаје од политике па је и ове године носилац изборне листе за Скупштину Општине Бијељина. У Семберији је познати шљунчар. Његова фирма се бавила само узгојем воћа и поврћа до 2013. године, када је Дакић одлучио копати шљунак због најаве великих грађевинских пројеката – градње аутопута и обилазнице око Бијељине. Иако он води посао, формална власница фирме је његова мајка.

„Фирма је, из разлога самог мог опредјељења да се бавим политиком, мени представљала у тој политици проблем. Ја сам морао да ријешим ако желим да се бавим политиком – да се ријешим фирме“, каже Дакић за Центар за истраживачко новинарство (ЦИН).

Он је на овај начин избјегао сукоб интереса јер његов „ДМС Цомпанy“ ради са јавним предузећима и институцијама. Да је остао власник на папиру, то не би смио радити.

Његова фирма је на самом рубу „ничије земље“, на парцели која се у катастарским књигама води као посљедња уз границу са Србијом.

Та граница је исцртана прије више од 130 година, док је уз ивицу плаца текла Дрина, али је ријека од тада много пута промијенила ток. Данас је од Дакићеве парцеле удаљена више од три километра. Карте прихваћене Дејтонским мировним споразумом границу са Србијом означавају на Дрини па је појас ријечног земљишта од неколико километара ширине остао између катастарске и дејтонске границе. То је разлог зашто инспекције обје земље, углавном, заобилазе ову територију. Посланик Дакић ту вади шљунак и одлаже га на своју депонију која се налази на парцели у БиХ. Он то негира, иако су новинари ЦИН-а у кругу његове фирме затекли машине које су претходно илегално вадиле шљунак.

„Моја фирма није копала тамо гдје сте ви усликали. На моју срећу! Ја то вама кажем у очи! На моју срећу, није копала“, тврди Дакић.

На питање новинара одакле му онда залихе шљунка одложене у хрпама око фирме, он каже да је ријеч о количинама које је легално извадио претходних година из Дрине у мјесту Међаши. Тврди да за то има дозволе од „Вода Српске“, јавне установе која уређује и контролише водна подручја у ентитету. „А, знате колике? Свака је била 100 хиљада кубика, јер сви се боримо да добијемо максимум“, објашњава Дакић.

Новинари ЦИН-а су открили да то није истина.

Према подацима „Вода Српске“, „ДМС Цомпанy“ је посљедњи пут 2014. године легално извадио 24.700 кубика шљунка из Дрине у Јањи. Иако након тога није имала дозволу, фирма је до половине 2018. продала 41.000 кубних метара шљунка више.

Суочен са истином о дозволама, Дакић је признао да је погријешио. Одговорност за илегалну експлоатацију је покушао пребацити на раднике.

За разлику од објашњења које је посланик понудио новинарима, у његовој фирми су инспекцији сасвим другачије правдали поријекло продатог шљунка. Тржишни инспектори Републике Српске (РС) су у записницима забиљежили да је „ДМС Цомпанy“ од 2017. до половине 2018. године куповао шљунак од фирме „Мељник РС“ из Бијељине, а 2019. године од „ТОП-ТИМ градње“ из Брчког.

Директор и једини запослени у „ТОП-ТИМ градњи“ Слађан Чвргић каже да никад није продавао шљунак Дакићу: „Ја са шљунком немам везе“, тврди он. Његова фирма никад није имала дозволе за експлоатацију шљунка, а Чвргић каже да се бави увозом половних аутомобила.

Вера Петрић, власница бијељинске фирме „Мељник РС“, рекла је новинарима ЦИН-а да је продавала шљунак Дакићу, али није дала информацију када је и колико испоручила.

Дакићева фирма је прошле године поново добила дозволу за вађење шљунка и чишћење Дрине у Јањи, мјесту удаљеном пет километара од депоније фирме, али до половине ове године тамо нису ништа извадили.

Гледај и плачи

Надлежност инспектора Републике Српске на „ничијој земљи“ није законски регулисана па они не контролишу комад бх. земље на десној обали. “Међународно призната граница је Дрина и, посматрано из тог угла, за нас је то друга држава“, каже портпаролка Инспектората РС-а Душанка Макивић.

И инспектори из Србије ријетко посјећују комад своје надлежности на лијевој обали у БиХ. Општински и комунални инспектори ту нису били ниједном у посљедњих пет година.

“Знате колико интересује инспектора из Шапца или из Бадовинаца да ли неко прави депонију, а територија је њихова овдје?! Шта њега брига за ову страну Дрине!”, каже начелник Комуналне полиције у Бијељини Ратомир Драганић.

Водни инспектори би у заједничким контролама могли радити са обје стране ријеке јер Република Српска и Србија имају Споразум о сарадњи у области интегралног управљања водама доњег тока ријеке Дрине, али они то ријетко раде.

Посљедњи пут су подручје око Граничног прелаза „Павловића мост“ посјетили 2018. године. Тамо су затекли бившег одборника Социјалистичке партије у Скупштини Општине Богатић из Србије Живана Јакшића Жићу док је крао шљунак са лијеве обале Дрине у БиХ. Иако су му наредили да одмах прекине са копањем, Јакшића то није зауставило.

И новинари ЦИН-а су га двије године касније затекли у истом послу. Он већ пет година нема дозволу за експлоатацију, али ради.

„Гарантујем, свако од ових људи ко ради најбоље жели да добије дозволу и да ради ко човек, али процедура је та тако тешка да, једноставно, човек се некад обесхрабри“, каже бивши дугогодишњи општински одборник.

Он свакодневно у својим зрелим годинама, уз помоћ штапа и са пропусницом за ратаре прелази границу на Павловића мосту и у БиХ копа шљунак. Његова браћа и он овдје имају неколико стотина хектара земље за коју се државе још нису коначно договориле коме припада. Ту је смјештена фирма „ИМ Јакшић“ у којој је као власник формално уписан Жићин братић Милош Јакшић, али овај политичар каже да он води посао и да је шљунчара његова. Овдје се ради пуном паром − за непун сат времена је са обале на којој је копао шљунак одвезено десетак камиона материјала.

Без нелагоде што је ухваћен у илегалном послу, објашњавао је новинарима границе заузете територије уз Дрину: „Ово је било Деспотовићево, ово Буково, а ово је моје. (…) Нема, ништа не рађа, само тај камен“.

Било какво копање на ријечним обалама, а камоли неконтролисано прекопавање због шљунка, забрањено је и у Србији и у БиХ јер се тиме повећава ризик од урушавања и плављења насеља. Водопривредна предузећа дају дозволе за експлоатацију шљунка и пијеска из ријечног корита како би се само очистио пут за слободан проток воде.

За тај посао путем јавног позива ангажују фирме које морају платити издавање документације и накнаду за сваки кубни метар извађеног материјала. За то се у овом дијелу БиХ плаћа најмање марка и по, док је у Србији дупло јефтиније.

Жића рупе настале копањем годинама затрпава комуналним и другим отпадом који грађани Бијељине бацају на дивље депоније уз ријеку. На сваком кораку су хрпе смећа, стари намјештај, гуме те шут и отпад који се не смије одлагати на депонију. Некима је тешко и прићи због смрада.

Затрпавање отпада је једна од најопаснијих посљедица илегалне експлоатације шљунка. „То може да деградира квалитет подземних вода трајно, а то је врло опасно“, каже геолог Бранко Иванковић, објашњавајући да тако затрована вода улази у резервоаре питке воде и може имати озбиљне посљедице по здравље становништва.

Иако је одлагање отпада на обале забрањено, Јакшић је увјерен да гомилањем грађевинског шута штити обалу од урушавања. „Долази често инспектор, каже свака част“, похвалио се новинарима ЦИН-а.

Утисци јединог инспектора који је у посљедњих неколико година био у пограничном појасу су другачији од онога што Јакшић тврди. Начелник Комуналне полиције у Бијељини Ратомир Драганић се сјећа да је бивши богатићки политичар палио гуме које су му довозили вулканизери и да му босанскохерцеговачка инспекција није могла ништа: „Запалио човјек на својој земљи, територија Србије. Само можемо гледати и плакати!“

Уско грло

Уска грла Дрине на којима се ријека најчешће разлива и плави Босну и Херцеговину налазе се у Србији. Због ненадлежности над скоро три хиљаде хектара земље „Воде Српске“ не могу ангажовати домаће фирме да очисте тај дио корита. Фирмама из Србије те локације нису исплативе због великих трошкова транспорта па Дрина остаје пуна шљунка и под сталним ризиком од поплава.

Мирослав Миловановић, директор „Вода Српске“, каже да је због тога тражио од колега из србијанског водопривредног предузећа „Србијаводе“ да потпишу споразум којим би договорили да Србија води рачуна о десној, а Република Српска о лијевој обали Дрине.

„Наше колеге из Министарства и Дирекције за воде Србије због међудржавних односа Србије и Босне и Херцеговине су врло опрезне у том смислу. Не желе да наруше неке односе на том највишем међудржавном нивоу“, каже Миловановић.

А на највишем нивоу се о рјешавању питања границе скоро више и не говори.

Радне групе БиХ и Србије безуспјешно покушавају ријешити овај проблем од 1996. године. Од тада су се састали само неколико пута и ниједном није разговарано о територији коју Дрина премјешта са једне на другу обалу и проблемима које због тога имају мјештани пограничних општина.

Док до договора не дође, границу у највећем дијелу представља Дрина. Семберци је све чешће називају дивљом и неукротивом због огромних штета које наноси плодној равници. Семберија је оивичена Савом и Дрином, а у њих се улијевају и: Уна, Врбас, Босна, Бистрица, Јања и многе друге бх. ријеке. Сва та вода тече кроз бијељински крај.

Поплаве из 2014. године су оставиле град са штетом од скоро 400 милиона марака. Многи Семберци који су одрасли на ријекама кажу да их од тада не гледају истим очима. Занемарујући посљедице илегалне експлоатације шљунка, криве природу за катастрофу.

„2014. године, кад је вода ударила, заклео сам се нећу више отићи да се окупам никад. Ево, колико је, шест година, нисам отишао“, прича Благомир Бурић из бијељинског села Попови.

Градоначелник Бијељине Мићо Мићић зна да Дрина није крива за поплаве: „Највећи проблем је и у Дрини, и у Сави, и у Босни и у другим што се не чисте корита. (…) Или се мора дизати насип, или се мора чистити корито. Е, тако вам је и са Дрином“.

Иако би се вађењем више милиона кубних метара шљунка из корита смањио ризик од поплава, а буџет имао зараду, ентитетске и градске власти годинама троше милионе марака на градњу обалоутврда и насипа.

Почетком сљедеће године би требала почети и градња дринског насипа. Планирана дужина насипа је 32 километра, а само прва два километра ће коштати око три милиона марака.

(ЦИН)