Бијељина: Кораџијска радња с душом традиције

Ријетко која радња у Бијељини може да се похвали радним стажом од 60 година, поготово нека која његује стари занат. Таква је кораџијска радња, отворена 1961. године, а Зоран Пандиловски друга је генерација која његује овај занат, који је наслиједио од родитеља.

Република Српска 29.10.2020 | 22:24

У малој радњи плаве фасаде са кровом од ћерпича, у центру града, вриједне руке, по традиционалној рецептури развијају коре од јутра до мрака, како би муштерије увијек имале свјеже производе.

Ако неком Бијељинцу кажете да ћете се наћи код кораџијске радње, непогрјешиви је то оријентир, једна је и једина. Традиционална, приземна, шири око себе мирис свеже испечених кора, данас окружена модерним зградама, отворена давне 1961. године, захваљујући Слободану Пандиловском. Из Македоније је, са непуних 14 година, из свог села, “трбухом за крухом”, кренуо пут Београда, да изучи занат.

“Кад је мало научио занат, прешао је у Сарајево, радио тамо неких 5,6 година и након тога дошао је у Бијељину. Пошто у граду тада није била ниједна продавница за коре, узео је локал под кирију и почео је да ради”, приповиједа Зоран Пандиловски, насљедник породичне традиције кораџијског заната.

Газдарица му је дала столић, који је служио као пулт за продају. Вриједно је радио и за нове коре се брзо прочуло.

“Носио је коре у болницу, гдје је упознао маму Милицу, која је тамо радила. Љубав се родила, вјенчали су се и родили смо се сестра, брат и ја. Сестра се удала и отишла у Аустралију, брат је почео сопствени бизнис, а ја сам наставио породичну традицију”, каже Зоран.

Најприје се и тијесто мијешало ручно, у казанима, присјећа се Зоран који је већ као десетогодишњак почео да припомаже у радњи. 1971. отац купује мјешалицу за тијесто, која се и данас користи, а много је било лакше радити и када се са угља прешло на плин и струју. 

“Прво смо радили неке ситније послове, а како смо стасавали и постајали јачи онда смо почињали да мијесимо и тијесто. И сестра и брат, мама и тата, али и бака, сви смо помагали и радили.”

Зоран каже да је мама била алфа и омега радње и да је држала све конце у рукама.

“Стуб куће, и радила и продавала. А онда, кад је она умрла 2006. године, радња је прешла на мене и ја сам преузео посао.”

Све коре, за питу, баклаву, резанци, корнети, млинци и ружице, праве се ручно, и све је увијек свјеже. Зоран даје и неколико савјета за тијесто које се лако развлачи:

“Најважније је брашно. Треба тијесто и добро да се умијеша, да омекша. Процедура је зими и љети другачија. Љети се мијеси тврђе тијесто, да спорије надолази, зими мекше, да брже надође. Адитива нема, а додатак је само мало соли. То је све, уз спретне руке.”

Спретне руке оклагијом најприје развијају тијесто, а онда се коре развлаче на великом столу, сијеку, те пеку-ако су у питању коре за пите, или суше-за баклаву. Радни дан почиње прије 7.

“Чим дођем мијесим тијесто, радња се отвара у 8. Прије тога се одвија процедура надолажења тијеста, па развијање, печење и сушење, да све буде свјеже. Ако има посла, знао сам и у 5, 6 отварати. Кад нема, онда радимо полако, по потреби.”

За стари занат који је на нашим просторима готово изумро, каже Зоран, кћерке нису заинтересоване. Образовање и живот их воде другим путевима. Зорана не занима мегаломанска производња. Каже, не би то могао постићи, а самим тим не жели да губи на квалитету. Задовољан је старим муштеријама и ужива у чарима заната који је добио у насљедство, а и стални купци чине да јединствена кораџијска радња у Бијељини одолијева зубу модерног времена.