Бранка Веселиновић пред 102. рођендан: Ал’ је леп овај живот!

Нисам очекивала све ово. Како 102? Нисам ни рачунала. Вежбам сваки дан, читам, пишем, сликам, имам малу баштицу... Ја дишем и ја сам духом а не телом млада. Ако је човек ведар и у овим годинама сад, онда није стар него млад, с овим речима дочекала је, поводом 102. рођендана, екипу портала Нова.рс у свом дому глумица Бранка Веселиновић.

Забава 15.09.2020 | 21:24

Доброг здравља и расположења, насмејана и срећна што је могла да нас угости, заразила нас је својим неуништивим оптимизмом. У среду ће напунити 102 године.

– О тој корони уопште не размишљам. Нити се бавим сећањима, ја живим. Мислим, телефонирам и негујем емоцију. Имам лепоту живота коју одржавам сасвим пристојно – каже слављеница и додаје да се радује сусретима.

Воли дисциплину, дружење и причу, тако да је интервјуи не муче, већ то поштује.

– Лепо је када те се неко сети у овим годинама и жели да чује шта једна Бранка Ћосић Веселиновић има да каже. Мене заболи када неко каже: “Ајде седи и одмарај се”. Ја немам од чега да се одмарам. Зар треба да седим и чекам да смрт? Ја се борим, радим оно што могу, забављам људе, радујем се када се око мене смеју – прича нам Бранка и не скида осмех са лица и одмах додаје у свом маниру стих из рукава:

– Ако пишем, онда и дишем. Јер песник кад стихове пише не може да каже доста је, не могу више.

Овај, како каже, стихоклепачки дар генетски је наследила.

–  Све сам научила и заволела у родитељској кући, и уметност, и доброту, и шта значи бити хуман. Бака и мама су биле учитељице и увек су правиле неке програме музичко-рецитаторске, прадеда је био попа, деда учитељ, отац је био писац, професор немачког и француског језика, а радио је као библиотекар у Матици српској. Живели смо у великом стану у Новом Саду, и моје сестре и браћа, стално смо певали, свирали, глумили, смејали се и добацивали једни другима стихове. И језике стране сам научила у тој кући, мађарски, и руски, енглески, немачки, чак и чешки сам учила. На енглеском сам глумила “Мајку храброст” у Британији и Америци.

Касније је, наставља, њена велика учитељица била Десанка Максимовић са којом се дружила и путовала. То јој је, вели, била велика част.

– Питају ме људи како се стари или зар сте нисте уморили. Нисам, а како се стари не знам, нисам ни пила ни пушила, имала сам срећан брак, то много значи, без сујете. Мој Млађа је отишао пре неку годину, а требало је имати таквог мужа, и пријатеља. Он је био официр, па је постао глумац, дивно је рецитовао. Нисмо имали деце, али смо увек били окружени децом. Ни данас нисам сама, има ко да ме погледа а ја умем то да поштујем и да волим.

Она додаје да јој је драго што ће се видети да је још увек жива јер када је била последњи пут на премијери у њеном матичном Југословенском драмском позоришту, пришла јој је нека госпођа и рекла јој да је невероватно како личи на покојну Бранку Веселиновић.

– Када сам јој рекла да ја и јесам Бранка Веселиновић, толико јој је било непријатно да није знала шта да каже. А ја сам се смејала и то сада стално препричавам јер ми је и данас смешно – прича Бранка и наглашава да је у животу све емоција.

– Треба волети живот. Много је лепа ствар тако живети. И још ако можеш да пренесеш другоме то је још лепше.

Извор: Нова.рс Фото: Драган Мујан/Нова.рс