Миле и Мило, разлика је у слову - суштина је иста!

Након објављивања резултата избора у недјељу у РС је дошло до ескалације одушевљења због пада вишедеценијског режима. Славило се на улицама, у домовима, на друштвеним мрежама…

Оно што је итакако чудно у свему овоме јесте чињеница да су они најгласнији из РС, чији су критички коментари били упућени режимској власти у Црној Гори, који су указивали на угрожавање права грађана и грађанских слобода у тој земљи, на скоро идентично стање у сопственој земљи по обичају нијеми.

Зато се поставља логично питање, како је могуће да потпуно индиферентни грађани за било какве политичке процесе у БиХ на један толико емоционалан начин прослављају пад власти у сусједној земљи, а да при томе подржавају сличну власт у сопственој или их уопште није ни брига ко је обнаша и ко управља њиховим животима.

Многи ће рећи да је снага православне цркве и удар Ђукановића на СПЦ главни и једини разлог који је окупио све старе и нове противнике режима у Црној Гори, па тако и отворио очи онима изван ње који су мјесецима навијали за промјену власти.

Сходно томе, рекло би се да код нас просјечан грађанин без проблема може да трпи криминалну власт, режиме који угрожавају права грађана, слободу изражавања, који осуђују, нападају и протјерују друге и другачије, али само да под условом да се у цркву не дира.

Многи аналитичари се баш не слажу у потпуности са овом тезом и тврде да је главни разлог томе чињеница да је много лакше напдати деспота у сусједној него у својој земљи. Већина оних који су узвикивали и пјевали ових дана “Мило лопове”, скоро никад не би смјели преко уста да превале Миле лопове.

Јер, разлика је велика! Код једног су само ишли на море, а са другим ваља живјети.

Политичка аналитичарка Тања Топић оволику заинтересованост за изборе у земљи са којом Босна и Херцеговина и не сарађује тако блиско показује једну потпуно апсурдну ситуацију:

„На улицама појединих градова славио се ‘пад режима’, у сусједној држави која није толико блиска ни БиХ ни њеним људима, а да при том, бојим се да нико није поставио питање шта се слави.

Јер оно што је такође видљиво јесте да славе већином они који су потпуно еутаназирани у политичком животу Босне и Херцеговине, показује се тај вишак емоција, тај вишак страсти за дешавања у другој држави, а при том су ти исти људи потпуно индиферентни, хладни и незаинтересовани за процесе у сопственој земљи“.

А толико јаку емоцију, додаје, изавала је Српска православна црква, која је овим показала да је врло битан политички актер. А колико је битан показује резултат избора.

„Избори у Црној Гори показали су да је Српска православна црква врло битан политички актер и да је пресудило то што је тај актер био против актуелне власти у Црној Гори, за разлику од Босне и Херцеговине гдје су религијске заједнице још увијек чврсто увезане и повезане са онима који су на власти.

Овдје је кључну улогу одиграо Закон о вјерским заједницама који је сликовито речено на чистину извео владајуће у Црној Гори и православну заједницу.

То је био фактор хомогенизације и мобилизације, те су вјерска осјећања била нешто што је пресудило и довело до овакве реакције и у БиХ“, закључује Топић и уједно поручује да не очекује да ће промјена власти у Црној Гори довести до неких значајнијих промјена на релацији двије државе, али ће свакако бити више потенциране везе међу појединим групама, односно актерима који опет имају заједничку ознаку националног и религијског идентитета:

„То ће сасвим сигурно бити више присутно у јавности и односима. На неким другим пољима не видим никакве промјене.“

Дејан Лучка из Бањалучког центра за људска права наводи да се наши грађани, једноставно речено, осјећају слободним да се супротстве некоме ко је далеко од њих, са властима са којима немају никако или имају контакта само када оду на море, онима који их не могу ухапсити или злостављати, али за које су чули да крше права.

“Далеко од очију, али блиско срцу, ако та блискост неће никоме оставити штетне посљедице. Са друге стране, ту слободу не осјећају за побуну код куће. Неки због тога што им одговара ситуација код куће, а борбу у Црној Гори подржавају због националних ствари, други зато што се боје побунити се против домаће аутократије, трећи зато што играју на сигурно, а сигурно је оно што им штету не може нанијети јер је предалеко”, рекао је Лучка.

Према његовим ријечима, уколико би се ти исти грађани побунили против идентичних ствари које раде власти код нас, они би могли да сносе посљедице, од етикетирања као „издајника“, преко могућег малтретирања и добијања отказа за појединце и чланове њихових породица.

“Са друге стране, слављењем изборне побједе опозиције у Црној Гори, грађани имају осјећај да су на правој страни, а заузврат неће сносити никакве посљедице, јер Милова власт не добацује до њих”, сматра наш саговорник.

Он наводи да је занимљиво и то да већина људи која слави, пише различите постове на друштвеним мрежама и генерално се добро осјећа због Миловог пада, у ствари нема благе везе о изборима у Црној Гори, о ситуацију у њој, о стању институција и мишљењу њених грађана.

“Оно што је народ у Српској видио, то је напад на Српску православну цркву, покушај одузимања имовине и насртаје полиције на свештенике. И то му је било довољно да заузме став. А СПЦ је показала да је можда и најјачи актер на политичкој сцени у земљама гдје живи српски народ, који може да хомогенизује људе и то не само на подручју једне државе”, каже он и додаје:

“Међутим, стварно је невјероватна дволичност многих грађана, који су ћутали и ћуте на кршење људских права у Бањој Луци према њиховим суграђанима од стране полиције и покушај криминализације и проглашавање за издајнике свих који не мисле као владајући.

Чак неријетко и одобравају етикетирање својих комшија. Човјек би очекивао да ће неки и да ћуте и на кршење права у Црној Гори, али су се многи ипак одлучили да је сигурно подржати оне тамо, а не ове овдје”, реако је Лучка.

Он наводи да је у исто вријеме смијешно видјети исте људе који подржавају једну аутократију, а боре се против друге.

“Мада је хипокризија модус вивенди на овим просторима, а када се она споји са страхом, онда уопште није немогуће у једној ситуацији подржавати деспоте, а у другој идентичој, само територијално различитој, се борити против њих.

Тако нам се дешава да се са удаљености од 300 и више километара бориш против криминала, корупције и непотизма, али не желиш против истог да се бориш у свом дворишту. Да не кажем, гдје почињу борбе наших грађана, ту често престаје логика”, објаснио је Лучка.

Ситуација у којој се грађани БиХ навијачки односе према изборима у некој од сусједних земаља није само јединствена за ове изборе у Црној Гори и за овај конкретан случај.

Овдје грађани траже своје фаворите међу политичким актерима у региону скоро на сваким изборима, навијају за смјену криминалних и националистичких власти у туђем дворишту без обзира да ли је ријеч о Црној Гори, Србији или Хрватској… А кад дочекају изборе у својој земљи на њих и не изађу.

(БУКА)