Најбољи пријатељ свих српских предсједника

Био је жестоки противник Војислава Коштунице, да би му постао подједнако близак чим је овај постао предсдник СР Југославије, није излазио из кабинета Бориса Тадића и, када је изгубио власт, потпуно га заборавио, вређао је Томислава Николића и Александра Вучића док су били у опозицији, а после им подилазио као да никад ништа ружно није рекао. Лако ће се одрећи сваког политичара у Србији и још ће бити тај који ће губитника - ма колико раније с њим био добар - додатно гурнути под воду да брже потоне...

Република Српска 26.08.2020 | 14:10

Овако бивши премијер Републике Српске и бивши члан Предсјендиштва БиХ Младен Иванић сажима за "Време" политичку биографију Милорада Додика.

Једна од ретких константи на српској политичкој сцени у последње скоро три деценије – колико год то звучало апсурдно – не потиче из Србије. Наравно, реч је о Милораду Додику, најбољем "пријатељу" свих српских председника, од Слободана Милошевића до Александра Вучића, и верном савезнику сваке овдашње власти.

Ретка је, заиста, на овим просторима таква уметност политичког преживљавања. Вешто маневришући између свих Сцили и Харибди овог веома бурног периода, Додик је успевао не само да се одржи на површини, већ и да перманентно држи Београд у некој врсти амнезије. Интензитет његове подршке актуелним властодршцима у Београду увек је био сразмеран овдашњим потребама политичких вођа да забораве шта је најмоћнији човек Републике Српске говорио колико јуче.

Додик се очигледно врло добро сналази у овој улози још од 1997. године. При чему овде ретко ко памти да је Милошевић један од најзаслужнијих за Додиков политички узлет. Наиме, на ондашњим изборима Биљана Плавшић и коалиција "Слога", који су осим њеног, новоформираног СНС-а, чинили и социјалисти и Додиков Савез независних социјалдемократа, дошли су у позицију да могу да формирају владу.

Након што је Младен Иванић, тада нестраначка личност, одбио понуду, представници коалиције су отишли на састанак код Милошевића у Београд. Један од учесника тог састанка тврдио је како су сви били изненађени када им је Милошевић сугерисао да мандат повере "младом и енергичном Додику".

ДАШАК СВЕЖЕГ ВЕТРА

Пошто је то било време када се Слобини "савети" не одбијају, Додик је 18. јануара 1998. године постао ентитетски премијер. Тада се говорило да му је "у једно једро дувао Милошевић, а у друго Медлин Олбрајт, која га је одмиља прозвала ‘дашком свежег ветра на Балкану’". Први мандат му је трајао до 12. јануара 2001, али је млађани премијер из Лакташа брзо савладао балканска политичка правила.

Само нешто више од две године касније, 28. септембра 2000. године, у отвореном писму Милошевићу Додик поручује свом дојучерашњем патрону:

"Време је да одеш, Слободане. Никад ниједан српски цар, књаз, краљ или председник, од доласка Срба на Балкан, није свом народу нанео толико јада, пустио толико крви, оградио га од целог света, као што си ти учинио", наводи се у писму уз назнаку да Срби у Хрватској "више не знају гдје је Београд, они из Книна не знају шта их је снашло, док је косовским Србима остала само вера и нада".

Ипак, у складу са новом климом, рекао је у интревјуу "Политици", 6. марта 2016. и следеће:

"Са ове временске дистанце морам веома јасно да кажем да је, са историјске стране гледано, када бих елиминисао сва неслагања које смо имали, улога Слободана Милошевића и Србије са становишта Срба у Републици Српској била веома позитивна".

Скенирајући Додикову политичку биографију, сличне или исте сторије могле би се исписати и о његовим односима са Ђинђићем, Коштуницом, Тадићем и – можда једног дана – са Вучићем.

Младен Иванић, бивши српски члан Председништва БиХ и председник Владе Републике Српске од 2001. до 2003, сматра да када је у питању однос са политичарима, Додик није ничији искрени пријатељ.

"Био је најближи сарадник и човек од поверења Слободана Милошевића током и непосредно након рата, када је имао личне политичке и економске интересе од тога. А када је његов интерес био сарадња са Западом, окренуо му је леђа и окупљао у Лакташима вође опозиције у Србији и директно га рушио.

Био је жестоки противник Коштунице и овај њега, али му је постао близак чим је Коштуница постао председник.

Није излазио из Тадићевог кабинета, да би, чим је овај изгубио изборе, прекинуо било какву комуникацију. Вређао је Николића и Вучића, а чим су победили – почео је да им подилази као да никад ништа ружно није рекао. За Додика све је дозвољено, па и испрљати образ ако то значи остати на власти. Уколико политички опстане, лако ће се одрећи било кога из Србије, још ће бити тај који ће губитника, ма колико раније с њим био добар, додатно гурнути под воду да брже потоне", каже за "Време" Иванић.

Борис Тадић, бивши председник Србије, ипак мало другачије види своје релације са Милорадом Додиком, пре свега у поређењу са актуелним односом Вучић – Додик.

"Никада нисам инструментализовао Републику Српску, а тиме и Додика као њеног председника, зарад оснаживања преговарачке платформе о Косову. То Вучић ради на прикривен или отворен начин, упркос томе што зна какве су међународне импликације и ризици по националне интересе таквог поступка. Друга битна разлика је у томе да су наше две странке СНСД и Демократска странка у то време биле чланице Социјалистичке интернационале и припадале породици европских социјалиста, па је и наша међусобна подршка била утемељена у унутрашњем устројству тих организација.

То је у основи значило да где год је била потребна моја подршка сестринским странкама у Европи, тамо сам ишао, без обзира да ли се ради о Грчкој, Немачкој, Шведској, Молдавији или Босни и Херцеговини", објашњава за "Време" Тадић.

Додик, наравно, има своје објашњење. У једном интервјуу, након што се поново вратио на власт, Додик је на питање каква је сарадња са Србијом, у време кад је Борис Тадић био председник, а Војислав Коштуница премијер, одговорио:

"Сарадња са Србијом је добра, одлична је! Рехабилитована је под вођством Војислава Коштунице, а настављена нарочито са председником Борисом Тадићем. Моја је дужност као председника Владе РС да имам добре контакте са државницима у Србији. Имам веома добре односе са Тадићем.

Са Коштуницом због неких неразумевања у протеклом периоду и није било посебних контаката. Ја говорим као председник владе и немам никакву врсту емоција. За мене је важно да људи који су на важним функцијама у Србији опажају РС. И ја ћу их само ценити по томе да ли то раде довољно добро и јасно или не."

Судећи према блискости са Александром Вучићем, актуелна власт више него добро "опажа" Милета Додика. Али, није увек било тако.

ПОБАЧАЈИ И ИДИОТ

Они са бољим памћењем сетиће се да се Додик директно укључивао и у предизборне кампање, отворено се стављајући на страну Бориса Тадића и Демократске странке. Те 2007, у јеку кампање, писмом је поручио Тадићу:

"Током свог првог мандата учинили сте много на афирмацији Републике Српске на међународном плану и на унапређењу политичких, економских, културних и других односа између Београда и Бањалуке."

А када је била извесна Тадићева победа, био је још оштрији:

"Избори су показали да су они маргиналне политичке фигуре. Побачаји! Побачаји на изборима. Кандидују се на изборима, а моје скромно знање о политици каже да би једва прошли на изборима у месним заједницама."

Тако је говорио Милорад Додик о премијеру Србије Александру Вучићу и председнику Србије Томиславу Николићу, пружајући у изборној ноћи подршку Борису Тадићу. Ни друга страна није била нежнија.

Почетком 2008. године, тадашњи први човек Српске радикалне странке Томислав Николић је оптужио Бориса Тадића да је, у замену за подршку, "готово поклонио Милораду Додику вилу у улици Васка Попе 16 на Дедињу". "Додик је 1992. године био један од најбољих сарадника Слободана Милошевића. Као човек се обогатио на туђој невољи. Он је упао у политику и сада га одређене снаге у Београду форсирају. Он је идиот када каже да неће са мном сарађивати ако постанем председник Србије којег је легитимно изабрао народ Србије", казао је Николић те 2008. године.

Како се, онда, десило да "побачаји" и "идиот" постану тако блиски? Одговор је, наравно, у заједничким интересима. Питање је само ко је коме потребнији – Додик Вучићу или обрнуто?

"Познати европски новинар ми је ономад казао да му је Вучић рекао да није тајна да нема добре односе са Додиком", каже за "Време" Александар Трифуновић, главни и одговорни уредник бањалучког магазина "Бука".

"Имам осјећај да се у тим састанцима са представницима међународне заједнице и даље тако реферира. Са друге стране, Вучић Додику више треба, пре свега за додворавање деснијем бирачком телу, јер Додикове политичке поруке тренутно су више или једнако десно него што су то биле политичке поруке које је Вучић слао ономад као функционер Радикалне странке. Међутим, Додик и без Вучића готово потпуно контролише политички живот у Српској. Иако предсједника Србије протоколарно зове на завршне предизборне скупове, он му не треба за изборни резултат", закључује Трифуновић.

Борис Тадић сматра да су стратешки интереси дефинисани Дејтонским споразумом и правним документима Србије и Републике Српске и да је несумњиво да Додик и Вучић, ослањајући се на законске обавезе и права који из тога проистичу, проширују међусобну подршку на простор личних интереса у Српској и Србији. Било би трагично, упозорава Тадић, уколико би се на крају испоставило да нису у питању само лични политички, већ и неки други интереси.

"Актуелни однос Вучића и Додика видим пре свега у светлу интереса српског народа у целини. Сигурно је да постоје и политички бенефити, вјероватно више за Додика, јер већина грађана Републике Српске доживљава Србију као заштитника, па онда Додик честим виђењима са Вучићем себи диже цену у РС и народ му даје већу тежину него што је он реално има", мишљење је Младена Иванића.

ПРЕЛОМАН ТРЕНУТАК

Оно што се намеће из ретроспективе политичке биографије Милорада Додика је питање до кад ће се подударати његови путеви са Вучићевим. Односно, да ли постоји евентуална тачка мимоилажења, а да то није одлазак садашњег председника Србије са власти. Из садашње перспективе, чини се да овај двојац хомогено плива кроз сва искушења и да њиховој политичкој љубави нема краја све док су обојица на власти.

Трифуновић сматра, ипак, да решење косовског питања може бити преломан тренутак у политичком савезништву Додика и Вучића:

"Дефинитивно се поставља питање каква ће бити цена коју ће због Вучићеве одлуке политички платити Срби који живе у Босни и Херцеговини. Вучић се понаша са те стране доследно као и све српске вође до сада. Срби из Босне су граничари, међаши политичких интереса Србије вековима уназад, они који због талова Србије увек извуку дебљи крај. Подсећам да је Србија пресуду Међународног суда правде у тужби БиХ против Србије, у којој је Република Српска проглашена одговорном за геноцид у Сребреници, третирала као своју победу јер је том пресудом ослобођена одговорности за рат у БиХ.

Мислим да и тај прекид савезништва одговара и једном и другом, јер Додику неће ићи у прилог да има добре односе са неким ко је признао Косово, а тај тренутак је све ближи", објашњава Трифуновић.

Како год било, "најбољег пријатеља свих председника Србије" гледаћемо и даље како терцира Вучићу. Бар док Србија не изабере неког другог. Кад ће се то десити? Посматрајмо пажљиво Милета Додика. Он до сада није грешио у прогнозама.

(Време)