Задња пошта Сицилија

Лазарева клетва која датира још из преткосовског циклуса устукнула пред пошастима предизборног циркуса који нам се кези у новембру. Елем, како ствари стоје, само се највећем непријатељу може пожелети да име тражи по кандидатским листама. Јербо, част изузецима којих заиста има, тамо је углавном друштво са дна каце.

Република Српска 24.08.2020 | 12:40

Пише: Миланка Ковачевић

Неизвесности, која нас је морила као Ђокића диплома, напокон је дошао крај. Одборничке листе су угледале светлост дана и сви смо могли да одахнемо. Иако се мислило да ниже не може, јасно је да до дна има још прилично простора. Шурњаје, стичевићи, куме и по који ситни преступник, колоквијално (пре)познат као кокошар и ситни шверцер, чине листе највећег броја странака. Укратко, у жељи да покрију све сегменте друштва, обухватило се оно што се нахватало.

Образовани, фини и културни су одавно мањина и, као такви, незанимљиви страначким лидерима и њиховим рачуницама. Преко тих људи се прешло као преко пресуде Сејдић-Финци. Будући да су евакуисани из свињца, свињама се дало простора да се баш размашу. А резултат су поменуте листе које више подсећају на списак безбедносно интересантних лица него народних представника. Или нам је народ такав, па су нам прави представници све нека сумњива лица.

Елем, чак и у септичкој јами постоји нека хијерархија и шампион међу смрадовима.

У оштрој конкуренцији најгорих кадровских решења, још од несуђеног министра Божовића, па до именованог Лучића, заузима ДНС. Њихов в.д. лидера је изгледа бирао чланство спрам себе.

Оптимисти су сумњали да ће наћи толико себи сличних у малој РС, јер је, мислили су, немогуће да оних који су најгорем у себи дали да царује буде толики број. Но, стварност их је демантовала...

Али, не би ни набеђени лидер могао толико да се размаше да не живимо у земљи која је претворена у приватно власништво. То смо мирно посматрали (јербо смо одавно импотентни, па механизам да реагујемо немамо) и 19. августа када је Баја демонстрирао своју свемоћ некажњено узрпиравши наш хеликоптер којим је летео са краја на крај РС како би завршавао приватне и партијске послове. Притом је обезбедио и армију климоглаваца који су у свему учествовали и томе здушно аплаудирали.

Ситуација је, дакле, таква да плаћамо мајстора, рецимо трактористу, да нам узоре њиву. Он нам узурпира трактор, изнајмљује га комшијама, нама нити шта оре, нити сеје, ми га плаћамо, а он виче на нас незадовољан што му не дајемо колико му треба. Притом, пошто виче, а не бије, причамо по комшилуку као бољег од њега нема. Ако то није за Соколац, не знам шта је.

Нажалост, деценије владавине, да не кажемо манипулације, узимају данак, па је све мање нових идеја. Зато се у освит предизборне кампање из нафталина потеже Дејтонски споразум и неки документи са којима ће на поклоњење у Београд. Вучић, као, треба да буде упознат са тим да смо угњетани и да нам отимају све да и без Дејтона останемо.

Десило се да је некако Бореновић уграбио да се први сусретне са врховним ауторитетом у Срба (мора да нам је зато овако), што је у небо подигло притисак многоме, а посебно Ненаду из Уједнињене Српске. Он је вероватно сматрао да је заслужнији и некако присталији да буде примљен на Андрићевом венцу неголи Бореновић за кога се зна да је производ страних агентура и, као такав, недостојан Вучићеве милости.

Баја ће уз саслужење председнице, након Београда, а пред изборе, припремати терен за одлазак код Путина. У јавности се шушка опет о неком кредиту и то осредњем. Можда ће из Русије донети и вакцине, за колективну имунизацију крда. Ипак им треба скренути пажњу да ништа не пију. Поготово не чај.

Ако се деси да је Владимир већ уморан од њих и одлучи да им то буде последњи сусрет, можда пожели да попију руски чај. На то да не пристају по цену да останемо без пара. Пресео је чај многима, а прошле недељи и Навалном, лидеру опозиције. Мада Путина очима није видео. Позлило му је у авиону, а лекари су рекли да је имао болест метаболизма због недостатка шећера у крви. Нису се изјашњавали о вишку отрова.

Овде се, на срећу, за Борџијанским средствима политичке борбе још не посеже и нека тако и остане. Ипак, више нико нема илузије о систему у коме живимо.

То што се неки тип заклања иза странке, министарства или, чак, Председништва, не значи да није део мафије. То што у јавности не пуши томпус и не носи шешир, не значи да из све снаге не ради на томе да овај простор постане негдашња Сицилија.

Ако имамо дона који о свему одлучује, успостављену хијерархију у којој влада омерта, не признати да мафија има државу бег је од стварности и затварање очију пред болном истином. Историја је показала да то уме баш да кошта.

(Директ-портал)