Zadnja pošta Sicilija

Lazareva kletva koja datira još iz pretkosovskog ciklusa ustuknula pred pošastima predizbornog cirkusa koji nam se kezi u novembru. Elem, kako stvari stoje, samo se najvećem neprijatelju može poželeti da ime traži po kandidatskim listama. Jerbo, čast izuzecima kojih zaista ima, tamo je uglavnom društvo sa dna kace.

Republika Srpska 24.08.2020 | 12:40

Piše: Milanka Kovačević

Neizvesnosti, koja nas je morila kao Đokića diploma, napokon je došao kraj. Odborničke liste su ugledale svetlost dana i svi smo mogli da odahnemo. Iako se mislilo da niže ne može, jasno je da do dna ima još prilično prostora. Šurnjaje, stičevići, kume i po koji sitni prestupnik, kolokvijalno (pre)poznat kao kokošar i sitni švercer, čine liste najvećeg broja stranaka. Ukratko, u želji da pokriju sve segmente društva, obuhvatilo se ono što se nahvatalo.

Obrazovani, fini i kulturni su odavno manjina i, kao takvi, nezanimljivi stranačkim liderima i njihovim računicama. Preko tih ljudi se prešlo kao preko presude Sejdić-Finci. Budući da su evakuisani iz svinjca, svinjama se dalo prostora da se baš razmašu. A rezultat su pomenute liste koje više podsećaju na spisak bezbednosno interesantnih lica nego narodnih predstavnika. Ili nam je narod takav, pa su nam pravi predstavnici sve neka sumnjiva lica.

Elem, čak i u septičkoj jami postoji neka hijerarhija i šampion među smradovima.

U oštroj konkurenciji najgorih kadrovskih rešenja, još od nesuđenog ministra Božovića, pa do imenovanog Lučića, zauzima DNS. Njihov v.d. lidera je izgleda birao članstvo spram sebe.

Optimisti su sumnjali da će naći toliko sebi sličnih u maloj RS, jer je, mislili su, nemoguće da onih koji su najgorem u sebi dali da caruje bude toliki broj. No, stvarnost ih je demantovala...

Ali, ne bi ni nabeđeni lider mogao toliko da se razmaše da ne živimo u zemlji koja je pretvorena u privatno vlasništvo. To smo mirno posmatrali (jerbo smo odavno impotentni, pa mehanizam da reagujemo nemamo) i 19. avgusta kada je Baja demonstrirao svoju svemoć nekažnjeno uzrpiravši naš helikopter kojim je leteo sa kraja na kraj RS kako bi završavao privatne i partijske poslove. Pritom je obezbedio i armiju klimoglavaca koji su u svemu učestvovali i tome zdušno aplaudirali.

Situacija je, dakle, takva da plaćamo majstora, recimo traktoristu, da nam uzore njivu. On nam uzurpira traktor, iznajmljuje ga komšijama, nama niti šta ore, niti seje, mi ga plaćamo, a on viče na nas nezadovoljan što mu ne dajemo koliko mu treba. Pritom, pošto viče, a ne bije, pričamo po komšiluku kao boljeg od njega nema. Ako to nije za Sokolac, ne znam šta je.

Nažalost, decenije vladavine, da ne kažemo manipulacije, uzimaju danak, pa je sve manje novih ideja. Zato se u osvit predizborne kampanje iz naftalina poteže Dejtonski sporazum i neki dokumenti sa kojima će na poklonjenje u Beograd. Vučić, kao, treba da bude upoznat sa tim da smo ugnjetani i da nam otimaju sve da i bez Dejtona ostanemo.

Desilo se da je nekako Borenović ugrabio da se prvi susretne sa vrhovnim autoritetom u Srba (mora da nam je zato ovako), što je u nebo podiglo pritisak mnogome, a posebno Nenadu iz Ujedninjene Srpske. On je verovatno smatrao da je zaslužniji i nekako pristaliji da bude primljen na Andrićevom vencu negoli Borenović za koga se zna da je proizvod stranih agentura i, kao takav, nedostojan Vučićeve milosti.

Baja će uz sasluženje predsednice, nakon Beograda, a pred izbore, pripremati teren za odlazak kod Putina. U javnosti se šuška opet o nekom kreditu i to osrednjem. Možda će iz Rusije doneti i vakcine, za kolektivnu imunizaciju krda. Ipak im treba skrenuti pažnju da ništa ne piju. Pogotovo ne čaj.

Ako se desi da je Vladimir već umoran od njih i odluči da im to bude poslednji susret, možda poželi da popiju ruski čaj. Na to da ne pristaju po cenu da ostanemo bez para. Preseo je čaj mnogima, a prošle nedelji i Navalnom, lideru opozicije. Mada Putina očima nije video. Pozlilo mu je u avionu, a lekari su rekli da je imao bolest metabolizma zbog nedostatka šećera u krvi. Nisu se izjašnjavali o višku otrova.

Ovde se, na sreću, za Bordžijanskim sredstvima političke borbe još ne poseže i neka tako i ostane. Ipak, više niko nema iluzije o sistemu u kome živimo.

To što se neki tip zaklanja iza stranke, ministarstva ili, čak, Predsedništva, ne znači da nije deo mafije. To što u javnosti ne puši tompus i ne nosi šešir, ne znači da iz sve snage ne radi na tome da ovaj prostor postane negdašnja Sicilija.

Ako imamo dona koji o svemu odlučuje, uspostavljenu hijerarhiju u kojoj vlada omerta, ne priznati da mafija ima državu beg je od stvarnosti i zatvaranje očiju pred bolnom istinom. Istorija je pokazala da to ume baš da košta.

(Direkt-portal)