Народна казивања – Макавеји на Громижељу

Од када је насељена Семберија мочвара Громижељ, у којој никада не пресушује вода, недалеко од ушћа Дрине у Саву, увијек је својом тајанственошћу привлачила пажњу равничара и знатижељника. Испредене су бројне приче, па је Громижељ тако ушао у легенду, а увијек се у свим селима између двије ријеке помиње баш четрнаестог августа на православни празник Свети Макавеји.

Република Српска 14.08.2020 | 22:21
Народна казивања – Макавеји на Громижељу

Громижељ је у атару Велиног Села. Елипсастог је облика и обухвата преко седамдесет хектара земљишта; јасенове и јошикове шуме, шипражја и, на средини, Лакетића вир, неку врсту језера око пола хектара. Некада није било тако. Вода у Громижељу је заузимала скоро сву његову површину, али опадање мелирационих канала и климатске промјене утицале су да се мочвара сведе на само тај гласовити вир. 

Према научним истраживањима Громижељ је постојао у веома давној прошлости наше планете – вјерује се чак и око четири стотине милиона година, јер у њему живи раритетна рибица убмра крамери или мргуда, која потиче из тог далеког времена.

Да је Громижељ заиста ријетко и ендемско станиште осим умбре крамери потврђује и постојање бројних ријетких биљка са црвене листе, за које се донедавно мислило да уопште не постоје у Европи, те да су и веома ријетке и у свијету. Прије петнаестак година званично је утврђено да је Громижељ једна од ријетких равнчарских тресава у Европи у којој је сачувано то непроцјенљиво благо – мргуду и флору.

Због тога што је ријеч о тресетишту на подземним водама, тло у Громижељу је нестабилно, па се очас, бар је тако раније било, може пропасти у његову дубину. Смањењем нивоа тих вода сада је рискантно ходати само око Лакетића вира. 

Према једном од бројних митова вјерује се да је Громижељ уствари настао што је на том мјесту потонуло насеље безбожника из кога се у ноћи уочи Светих Макавеја јавља из његових дубина тајанствени, ишчезли, онострани свијет, али и да се уочи Богојављена, у јануару, у његовој близини појављује плавичасти пламен на мјесту гдје је некада закопано огромно благо. 

- Тако се, приповиједа нам Миливоје Томанић Шиљо из Велиног Села, уочи Макавеја чује вршалица, мукање говеда, њиска коња, блејање оваца, довикивање чобана, лавеж паса, сватовско подврискивање, пјесма и свирка и још много других гласова.
То поноћно јављање подземног свијета одувијек распаљује машту равничара.

Прича се да је село потонуло у вријеме вршидбе пшенице, дакле љети, па да су осим радника у дубини Лакетића вира остали сви мјештани тог указаног мјеста. 

Прича се и да су преко Громижеља пролазили и сватови. Водили су дјевојку која је натјерана да се уда за недрагога и да је отета од момка кога је вољела, па је на том мјесту проклела сватове и сви су, заједно с њом несрећном,  потонули у воде ове тресаве.

Казује се и баснословном благу, које је, заједно са силницима, разбојницима и пљачкашима, потонуло у овој мочвари.

Тако су неславно пролазили сви злодуси, крвници, насилници и туђинске војске јер су туда прогонили честит свијет и невољнике. Догађало се, веле, да бјегунац безб једно пред потјером пређе преко мочваре, а да прогонитељи пропадну у земљу.

Постоје и истините приче о томе како тајанствени Громижељ у посљедња два вијека, када су настајале све занимљиве каже о њему, заиста помогао многима да се сакрију у његовом пространству и да преживе. Чак се и поименце зна ко се све из ове равнице крио у Громижељу пред потјерама, војскама, крвницима и гонитељима, јер нико од њих није смио да загази у мочвару, па чак ни на мјестима гдје је било дрвећа и пропланака са зеленом травом, најопснијим мјестима за пропадање. Тако је било у свим бунама, устанцима, немирима и у оба свјетска рата. 

Има и прича о бијелој чапљи која се настањује у овој мочвари. Наиме, у Громижељу су живјели побожни брат и сестра, па када је дошло вријеме да се дјевојка уда требало јој је припремити вјенчаницу ии одјећу. Били су сиротиња је била да више није имало куд, па је њен брат кренуо у свијет да заради новац за сестрину опрему.. Но, како то бива у оваквим казивањима, брат се није дуго враћао. Сестра га је чекала и туговала. Пролазили су дани, мјесеци и године, а њега није било, па се дјевојка од чекања и превелике туге претворила у прелијепу бијелу чапљу раскошног перја.

А Свети Макавеји и зашто се тај подземни свијет Громижеља јавља баш уочи тог празника? То мало ко зна објаснити. Вјерује се, ипак, да је то повезано са побожношћу људи овога краја, са очувањем вјере, са заштитом породице и честитости, јер су Макавеји били старозавјетни светитељи и мученици из другог вијека прије нове ере.

Књиге о животу седморице браће Макавеја Авима, Антонина, Гурија, Елезара, Евсевона, Адима и Маркела саставни су дио Светог писма. Свети мученици Макавеји, њихова мајка Соломона и учитељ Елеазар страдали су 166. Године п.н.е. када их је погубио император Антиох  Епифан.

Постоје и бројни народни обичаји везани за браћу Макавеје, и помиње се да се пред поноћ уочи тог празника на тренутак отвара небо, па да се тада и јавља тај ишчезли подземни свијет.

У нашем народу је обичај да се на Макавеје све лијепо радити босиљком, за који се сматра да је божија биљка, а посебно је значајно да се босиљак стави у кувано јело. 

У Семберији Макавеји се зову Макивије и то је завјетни празник, јер се, према предању, не смије купати у великим, отвореним водама, у Семберији у ријекама Сави и Дрини јер тога дана нека тајанствена сила купаче вуче на дно. 

Према легенди некада су се на Макавеје купале три дјевојке из Велиног Села, па су се двије одмах утопиле, а трећа је успјела да се спасе. Из дубине Лакетића вира (Лакетићи су потомци херцеговачких досељеника из околине Невесиња који су у равницу стигли крајем осамнаестог вијека. Живе у сусједном Броцу, а имају грунт код Громижеља), чуо се глас: 
- Макивије, Макивије, смакни једну, смакни двије, трећу не дави, пусти је да јави.

Зашто су Семберци, потомци херцеговачких горштака, створили такву причу, не зна се? Вјероватно у жељи да уплаше дјецу да не прилазе тајанственом Громижељу? Или се тако нешто стварно  и догодило? Ко то зна?

Громижељ је вјековима мировао. Поткад штитио и спасавао, понекада кажњавао и гутао, али је увијек према њему гајено велико поштовање.Никога га није скрнавио.

Када се прије двадесетак година званично утврдило да у њему живи та раритетна тамнобраон рибица, које још једино има у Природном резервату „Засавица“ на сјеверу Мачве, те у водама Дњепра и Дњестра, порасло је интересовање за Громижељ, па су започета и научна истраживања, те да његова тајанственост има везе и са тиме што је он тресетиште.

Покренуте су бројне активности да се овај бисер природе заштити, да се сачува мргуда и биозаједница око њега. 

А како то бива штошта је урађено али остало споро напредује.Научници су урадили своје, власти понешто, али пријети опасност да Лакетића вир пресуши, јер му понестаје воде.
Ваљда ће бити душевног и побожног свијета да то не дозволи? Он и јесте без новца, али је истрајан да сачува Гомижељ, мргуду и црнолисту јошику, јову или јоху чији лист у води омогућава мргуди да преживи.

Ако се то не би урадило онда би све то нестало, изблиједиле би приче о тајанственом тресави – све би временом било заборављено. Само би понеки сачувани текст, телевизијска репортажа и фотографија свједочили о њему. А колика би то штета била? Громижељ је преживио милионе година – треба га заштитити.

А да ли се прошле ноћи оглашавао тај ишчезли громижељски свијет? Не зна се, јер нико није прилазио мочвари.

Засигурно се јављао у казивањима оних који га поштују и штите, па и у овој нашој причи.

(БН)  

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Збогом Републико

15.08.2020 09:23

Какав текст. Одлицно, Јос висе оваквих текстова.

ОДГОВОРИТЕ