БиХ је земља у којој владају клептократе попут Додика!

Босна и Херцеговина је земља којом је немогуће владати, гдје све што је вриједно, међу собом дијеле, елите на челу с клептократима попут Милорада Додика и Бакира Изетбеговића.

Република Српска 27.07.2020 | 11:56

У земљама Југоисточне Европе учврстиле су се хибридне демократије, клептократије и мафијашке државе. Но, никаквих промјена неће бити док су Европској унији такве „елите“ прихватљиве.

Црна Гора и Србија су у приступним преговорима с Европском унијом. У марту је договорен почетак преговора и са Сјеверном Македонијом и Албанијом. Босна и Херцеговина је предала захтјев за чланство, а Србија блокира сваки напредак Косова, пише Гудрун Стеинацкер.

Ово је једна страна процеса проширења Европске уније. Но, како стоје ствари са заговараним вриједностима: демократијом, владавином права и одрживим развојем у пракси?

Постоји „напредак" од 1989. иако је успорен ратовима током распада Југославије. С изузетком Косова, постоји слобода путовања за „западнобалканску шесторку", што грађани користе како би видјели гдје ће емигрирати.

У ланцима супермаркета, који су махом у њемачким рукама, првенствено се могу наћи увозне ствари, а једва да има домаћих производа. Јединственој природи регије штету наносе корупционашки грађевински подухвати, градња малих хидроелектрана, крчење шума, крађа земљишта и неконтролиран развој туризма.

Образовање и здравство су на ужасно ниском нивоу, незапосленост је огромна. Многи не би могли преживјети без новца који им стиже из иностранства и веома присутне сиве економије. Вријеме је да се каже да је неолиберална транзиција на Балкану пропала.

Веома ниска излазност на изборима у Србији, Хрватској и Сјеверној Македонији израз је дубоког неповјерења у демократију. Демонстрације у Београду нарушиле су „блиставу" изборну побједу владајуће странке предсједника Александра Вучића.

Сјеверна Македонија је, након прљаве изборне кампање, суочена са скоро немогућим формирањем владе. Катица Јанева, некадашња узданица и специјална државна тужитељица, оптужена је због корупције. У исто вријеме се по Скопљу кочопери Сашо Мијалков, бивши шеф тајне службе и рођак бившег премијера Груевског, некада страшни Цапо ди Цапи и један од најбогатијих подузетника. Никола Груевски ужива у свом богатству у егзилу у Будимпешти.

Босна и Херцеговина је земља којом је немогуће владати, гдје све што је вриједно, међу собом дијеле, елите на челу с клептократима попут Милорада Додика и Бакира Изетбеговића.

Албанија и Косово су у константном кризном модусу. Изабрани косовски премијер Албин Курти свргнут је с власти америчком интригом, косовски предсједник Хашимом Тачијем суочен је с оптужницом за ратне злочине, што, пак, албански премијер Еди Рама види као напад на све Албанце.

Малена Црна Гора, у којој се у септембру одржавају избори, подијељена је апсурдним спором око Закона о слободи вјероисповијести између ултрареакционарне Српске православне цркве и клике окупљене око дугогодишњег владара Мила Ђукановића.

И кога, онда, чуди што нестају милијарде Европске уније, Европске банке за обнову и развој, Свјетске банке, Међународног монетарног фонда и других организација?

Од 1989. су се етаблирале хибридне демократије, клептократије и мафијашке државе. Економист српског поријекла Бранко Милановић писао је на свом блогу о „вишестраначким клептократијама"; политолог Јасмин Мујановић је у својој књизи „Глад и бијес" то означио као „еластични ауторитаризам"; предсједавајући "Транспаренцy Интернатионала у БиХ" Срђан Благовчанин у актуелној студији говори о „владавини картела".

Ведран Џихић из Аустријског Института за вањску политику каже да се на изборима у Србији радило о „лажној демократији и умјетности илузије".

Нажалост, ни у појединим државама Европске уније ситуација не изгледа нимало боље. Оне су само имале среће да су правовремено постале чланице клуба, као, напримјер, Румунија, Бугарска, Малта, Кипар, Мађарска и Пољска. Мађарски социолог Балинт Магyар означио је 2016. своју земљу као „посткомунистичку мафијашку државу". Његови критерији се могу пресликати и на „шесторку Западног Балкана".

Бриселски доносиоци одлука и њихова бирократија се, због других приоритета, о томе скоро уопштее не брину. Али, заиста и нема много смисла опомињати Балкан да се држи „основних правила" реформи, када је земље ЕУ, а и Њемачку, баш брига за правила чим се дирне у њихове интересе.

Европски страначки савези, а посебно Европска народна странка и Странка европских социјалиста, играју опасну улогу аранжманима с клептократијама на Балкану. Јер, једноставно је погрешно означити балканске странке као конзервативне, хришћанске, либералне, социјалдемократске или социјалистичке и тако их сврстати у породице странака.

Такозвани Берлински процес, који је почео 2014. са много елана и добрим изгледима, није изродио ништа посебно; било је то оно чувено 'тресла се гора, родио се миш'. Но, организацију за размјену младих РYЦО (Регионал Yоутх Цооператион Оффице), која је била скоро једини конкретан резултат процеса, тиме не би требало обезвриједити. Јер, она за своју егзистенцију може захвалити ангажираним представницима цивилног друштва.

Тежње за инфраструктурним пројектима су остале на папиру, док Кина гради аутопутове, жељезничке мреже и мостове, понекад чак и уз подршку ЕУ, и мами државе у дужничку замку. Одрживост ових пројеката је нешто сасвим друго. Али, они савршено пашу за „нестанак" многих милиона.

Због тога ни балканским елитама, а ни њиховим европским партнерима није у интересу да се ради на одрживом развоју, прилагођеном климатским промјенама и угроженом биодиверзитету.

Стога је крајње вријеме да се у основи преиспита политика Европске уније према Балкану. То се неће уредити једном новом „методологијом" приступања ЕУ. Корумпираним елитама у политици и привреди се мора супротставити. Они би морали бити позвани на сопствену одговорност. А то се може урадити само у сарадњи с, додуше слабим, али разноликим и животним цивилним друштвом.

Јер, док год се младима нуди могућност између прилагођавања и емиграције, неће се моћи зауставити егзодус добро образованих.

Коначно је потребно да се смогне храбрости, како у Бруxеллесу, тако и у Берлину и Паризу, да се отворено разговара с балканским елитама. Али, то, такође, значи да би требало увидјети властите дефиците и кренути у борбу против њих. Јер, статус qуо је фаталан.

(Гудрун Стеинацкер провела је 13 година на Балкану између 1976. и 2016., на крају као амбасадорица Њемачке у Сјеверној Македонији и Црној Гори)

(ДW)