Ванеков млин - свједок времена напредних идеја

Један од свједока времена које више не постоји је Ванеков млин у Бијељини. Данас, ова зграда је руина о којој Бијељинци не знају много. Интересовање за њега показују само грађевински предузимачи, и то због парцеле на атрактивној локацији. А прича о, тада најсавременијем достигнућу-паромлину почиње 1888. године, као идеја човјека који се звао Франц Ванек, који се у Бијељину доселио из Њемачке.

Република Српска 23.07.2020 | 13:32

Модернизација Бијељине, од касабе до модерног града, није се десила преко ноћи, нити је почела скоро, како се некада може чути. Почела је у другој половини XИX вијека када су се у Семберију доселили људи из Аустрије, Њемачке, Мађарске и донијели са собом и бројне новотарије.

Права револуција у Бијељини десила се 1888. године. Франц Ванек, или Фрањо како су га Семберци назвали, живио је у Новом Селу, тадашњи Францјозефсфелд, које је било насељено претежно њемачким становништвом. Када је, на тадашњој далекој периферији града, на почетку новоселског пута почео да гради необичну и за то вријеме огромну грађевину, многи су мислили да је полудио. 

“Становници Бијељине су били запањени, како ће то сад жито да се меље на нови начин, а не на воденицама, поточарама или ријечним млиновима. Млин је грађен око 2 године. Када су машине довезене у овај, за тадашње вријеме, огроман и импресиван објекат, десило се право чудо, јер се показало да је овакав млин много експедитивнији, те да “тражи” пуно житарица. Стога се, на неки начин почела мијењати и производња, људи су почели пуно више засијавати ових култура”, појашањава Тања Лазић, музејски сарадник у Музеју Семберије.

Радници Ванековог млина

Пуна цигла, од које је грађен, непрекидно је стизала из Девалдове циглане, која се налазила на данашњем простору Пет језера, а грађевина је ницала као печурка послије кише. Прво зграда са паромлином, а потом и Управна. Идеја о млину који не покреће вода, него водена пара, била је Семберцима у почетку тешко схватљива.

Ванека то није обесхрабрило, вјеровао је у своју замисао. Чим је зграда била завршена, у Пешти купује тада најмодернију справу за прављење брашна-паромлин. Како је од Пеште стигао у Бијељину, посебна је прича. Прво бродом, а онда воловском запрегом, а становници села кроз које је поворка пролазила су излазили на улице да виде чудо.

“Машине за објекат су довожене Дунавом и Савом, па је онда, према забиљешкама, велика запрега са преко 20 волова вукла те дијелове из Раче до Бијељине, па се то овдје склапало”, каже Лазић.

Млин је у почетку радио загријавањем воде на дрва, али је убрзо отворен и рудник у Угљевику. Када је, након пар проба у јулу почео да ради, био је то највећи и најбржи млин у овом дијелу Босне. Једна по једна воденица на воду, почела се гасити.

“Овај млин је био и иницијална каписла за друге богате Бијељинце, трговце, велепосједнике, да почну да граде сличне млинове, па су се тако после изградили и Млин Гаврић, касније и Ивковић. Сви су до Првог свјетског рата веома успјешно радили”, наводи музејски сарадник Тања Лазић.  

"Аждаја", која је у периоду између два рата запошљавала стотинак радника, временом се угасила, а паромлин замијенили нови облици производње. Ванеков паромлин је тешко преживио „млинарску кризу" између два свјетска рата, а потом је услиједила окупација, па национализација.

“Након Првог свјетског рата и свјетске економске кризе, млин више није радио великим капацитетом, али јесте одржавао стање и био на услузи не само Семберцима него и околини. Након Другог свјетског рата млин бива национализован. По казивању једног Бијељинца, свједока тих времена, један од Ванекових синова, као учесник у Народно-ослободилачкој борби и антифашистичком покрету,  бива постављен за директора млина у Сремској Митровици”, каже музејски сарадник Тања Лазић.  

Ванеков млин 2020. године

Након Другог свјетског рата и национализовања, млин припада “Житопромету”. Данас, категорији “индустријског насљеђа” и као такав налази се на привременој листи споменика културе Комисије за националне споменике БиХ. 

“Да ли ће се овом комплексу пружити прилика у будућности, као што је то био случај са Соколским домом прошле године, да са те привремене листе, евентуално пређе на званичну листу Споменика културе, показаће будућност. Нажалост, свједочимо да је стање у комплексу јако, јако лоше и тужно је што није било, у претходним деценијама, када је овај комплекс већ био напуштен, више грађанске иницијативе или сличног за његову рехабилитацију у правцу, можда неког културног центра или нешто слично као што се то дешава у свијету”, каже Тања Лазић.

Породица индустријалца Франца Ванека

Визионар и човјек промјена у Бијељини, Франц Ванек, је сахрањен у капели на Католичком гробљу. Прича каже да је  имао три сина, нико од његових потомака не живи у Бијељини. Једино што је остало забиљежено је да је једна од њих, сестра Бернадет која живи у самостану у Салзбургу, посјећивала Бијељину. Ванеков млин је сада руина за коју интересовање показују само грађевински предузимачи, а и то због парцеле на атрактивној локацији. И тако пропада зграда, која је споменик једног доба и остаје прича-био једном један млин...

БН ТВ