Космет: Видео позив који мијења све

- Александар Вучић је одлучио да промени “игру” са Косовом, одлучио је да изађе из вртлога погрешних политика, јер је тај вир Србију водио само у једном правцу – на дно.

Србија 08.07.2020 | 16:05

Пише: Орхан Драгаш

Трговац Митар био је богат и поштован, био је стуб куће, неупитни ауторитет и као отац и као муж. Све док његова ђаволска страст за оцкањем није запретила да сруши цео његов свет, и свет његове породице. Препознајете, сигуран сам, у овоме сажетак класика српске литературе, приповетку “Први пут с оцем на јутрење” Лазе Лазаревића, дело чију снагу и вредност можемо потврдити како данас тако и за стотину година.

Митрова страст, а данас би се рекло – зависност, од коцкања, не разликује се од страсти или зависности било ког другог коцкара, богатог или сиромашног, ученог или неписменог. Проблем са коцком је у томе што коцкар, нарочито кад губи, мисли да ће баш следећа рука бити његова, да ће баш у следећем дељењу срећа доћи за његов сто и да ће моћи да одахне, пуног џепа.

Нажалост, неће. Психологија коцкара је психологија ирационалног човека, јер он мисли да ће добитак сигурно доћи, а да је довољно само да упорно понавља истоветну радњу, ништа не мењајући, уверен да ће тако стићи до жељеног резултата. Ово је, уједно и упрошћен опис психологије анксиозног, лудог човека.  

Нажалост, није тешко у овој илустрацији препознати трагику српске политике у односу на Косово деценијама уназад. Наша државна политика током тих деценија има губитничку логику коцкара. Годинама губимо игру за игром, једно дељење за другим, али верујемо да ће нам баш следеће дељење, са истим губитничким картама, донети неким чудом преокрет.

Наша жеља за добрим картама заслепљује реалност која каже да нешто морамо да променимо у сопственом понашању, како бисмо избегли истоветни, губитнички резултат. Изнова и изнова понављамо да је Косово део Србије и да је то непроменљиво. Па и онда када су последњи српски војник и полицајац протерани са Косова, а заједно са њима и последњи српски поштар, порезник, цариник, геометар, шумар, свако коме је држава Србија исплаћивала плату и оверавала здравствену књижицу.

Понављали смо да је Косово Србија и када се за улазак на Косово морала да покаже лична карта или пасош, када је српским министрима било потребно да траже писану дозволу од Приштине ако желе да посете дојучерашњу покрајину… Импотентне политике вођене у Београду и њихови заступници годинама су сматрали да је добро остати за столом, улагати жетоне и чекати да буду подељене јаке карте.

Баш као што је радио Митар. Јаке карте, наравно, никада нису дошле, а за то време богатство се топило, кућа и фамилија дошле су до ивице провалије. Србија никада није дошла у повољнију позицију око Косова, јер је њена једина политика била да не прихвата ништа осим пуног суверенитета над Косовом, као саставним делом Србије (баш као што пише у Уставу).

Ни када је Албанце водио умерени Ибрахим Ругова, са којим се могло разговарати, ни када нас је цео свет упозоравао да прекинемо са насиљем над Албанцима (три резолуције Савета безбедности УН уочи бомбардовања), ни у Рамбујеу, ни када су нас бомбардовали, ни када је Ахтисари донео план са веома јаком заштитом косовских Срба и цркава и манастира…

Све шансе смо прокоцкали, не желећи да мењамо своје ставове и понашање, очекивали смо ОНО дељење и јаке карте! Велики број људи и данас сматра да не треба да мењамо ништа у свом понашању, да треба само да чекамо и да ће Србији једном бити подељене добре карте.

Лако ћете их препознати, они траже такозвано “замрзавање конфликта”, не желе договор са Албанцима, противе се тражењу компромиса кроз Бриселски процес, не желе ни да размишљају о корекцији граница… Уверени су да је српска позиција до те мере исправна и стамена, да је само питање времена када ће добити пуно признање. Можда очекују чак и извињење.

Њихов план и једина идеја не разликују се нимало од погубне, паклене Митрове стратегије. Вратимо се, на тренутак, Лазаревићевом Митру. Скрхан, доводећи и себе, кућу и породицу до саме пропасти, схвата да излаза нема, намерава да дигне руку на себе, али му љубав супруге Марице помаже да се врати са ивице понора. Катарза је описана у наслову, када Митар води свог најстаријег сина први пут у цркву на јутрење.

Александар Вучић је одлучио да промени “игру” са Косовом, одлучио је да изађе из вртлога погрешних политика, јер је тај вир Србију водио само у једном правцу – на дно. Променити устаљени образац је ђаволски тешко, отпори су стравични, снага вртлога је огромна. Променити губитничку, јалову политику Србије у односу на Косово значи ставити на пробу све своје снаге, знање и упорност.

То је и стравичан ризик, јер Вучић је тај који мора да саопшти да је Србија годинама само седела за коцкарским столом, надајући се јаком дељењу, а да ништа код себе није желела да промени. Он мора да саопшти да је компромис тежак, болан, да ћемо се одрећи много чега за шта смо сами себе уверавали да је наше, али да је тај компромис једина катарза која нас може одвести даље, у нормалан и здрав породични живот, окренут будућности.

Не без ожиљака из прошлости, али то је цена коју већ предуго плаћамо. То је цена коју Србија одавно већ не може да плаћа. Зато ће, са одавно одбаченом губитничком (Митровом) стратегијом, наставити да разговара, тражећи решење. Овог пута и после дуже паузе, поново под окриљем ЕУ и њених тренутних лидера – Ангеле Меркел и Емануела Макрона.

Они ће у петак „угостити“ председника Вучића и новог премијера Косова Хотија у сајбер-простору, на „Зоом“ апликацији или некој сличној популарној и бесплатној платформи, очекујући да ће на тај начин јасно показати да је ЕУ одлучна да настави процес, па чак и да га доведе до краја.

Можемо ли да им верујемо? Садашњи европски покушај реактивирања косовског дијалога долази након, такође, европског срозавања, па и уништавања истог тог дијалога. Под капом ЕУ, трајао је предугих шест година, без нарочитих плодова, да би опет са благословом врха ЕУ – Француске и Немачке, био миниран увођењем косовских такси на робу из централне Србије. И да би, опет захваљујући незаинтересованости ЕУ због њених пречих послова око избора и конституисања бриселске администрације, био на леду дуже од годину дана.

И тек када је неко други, не било ко већ Бела кућа, преузео ово јалово вођење процеса од Европљана, и у томе доста одмакао, уследила је саботажа у виду објављивања оптужнице против главног преговарача са косовске стране – Хашима Тачија. Може ли се од Меркелове и Макрона очекивати право лидерство у овом процесу, када од њиховог лидерства код куће мало тога остаје сачувано? Меркел је већ дуже у одласку, Макрон губи где стигне, на локалним изборима, мења владу…

Која је снага њиховог ауторитета данас, чиме могу да „натерају“ преговараче да дођу до циља и, што је најважније – шта уопште сматрају за циљ ових преговора? Ако је то признање Косова од стране Србије и то у садашњим границама, што је нескривен Немачки циљ, онда од овог дијалога нема ништа, па одржавао се он било у реалном или у сајберпростору.

И коначно, њихов покушај избацивања Американаца из процеса нешто је што директно ради против процеса, никако у његову корист. Сва је прилика да Европљани, или бар Меркелова и Макрон, не брину много о томе да ли ће решење бити пронађено, а нарочито их не занима да то буде брзо.

Ма колико говорили о „пружању добрих услуга“, њихова спорост и једностраност нису добре услуге за Србију. Србија већ дуже јасно показује да жели решење и да га жели брзо. У томе су се њени интереси подударили са интересима САД, по први пут после много деценија. Ова чињеница је пресудно важна за позицију Србије, јер САД су, упркос свему, данас једина сила на свету, а то Албанци на Косову веома добро знају. Са друге стране, за САД Косово не представља проблем него независну државу коју су они признали у пуном капацитету.

Али и поред те чињенице из Вашингтона се показује озбиљна спремност да се преговорима додје до коначног решења које ће бити прихватљиво и за Србију, решења којим Србија неће бити остављена без ичега кад је Косово у питању. Ова спремност САД је стварна и искрена, међутим, она неће трајати унедоглед. Али шта је наша реакција на спремност САД да, и поред тога што признају Косово као независну државу, прихвати преговоре и договор који треба да постигну лидери Из Београда и Приштине и који ће резултирати коначним статусним договором и трајним
решењем?

Уместо да искористимо ову спремност САД, истакнемо важност обнављања пријатељства и савезништва са њима које траје више од века, да покушамо на све начине да побољшамо наше односе (јер су њихове руке према нама пружене) ми позивамо Русију да се укључи као преговарач о Косову!?

Да ли је у овом тренутку Русија заиста заштитник интереса Србије и да ли она заиста треба да буде наш главни заступник на међународној сцени, када се решава питање од највишег државног и националног значаја? Русија је данас, на великој међународној сцени, прилично изолована земља, која жестоко трпи због те изолације. Утицај Русије на међународној сцени далеко је од “прве лиге”, она више није способна да реши проблеме ни у свом најближем дворишту. У својој најближој интересној зони она упорно понавља један те исти рецепт за очување утицаја, а то је заметање конфликта и одржавање тог конфликта у “замрзнутом” статусу.

Сличан рецепт настоји упорно да примени и на Балкану, иако ниже све неуспех до неуспеха, у Црној Гори, на пример, или у Северној Македонији, Републици Српској… Јасно, ту стратегију понавља упорно и на случају Косова. Србија има сјајну прилику да се окане губитника, који је слаткоречиво убеђују да су једини на њеној страни, са којима је заједно и сама ишла из пораза у пораз.

Има шансу да се пресабере и да по први пут вуче рационалне и прагматичне потезе, јер јој то  омогућују веома повољне околности на међународној сцени, које, опет, неће потрајати вечно. Заштиту својих виталних интереса, а Косово то јесте, Србија мора наћи пре свега у себи и снази својих аргумената и мудрости и прагматичности својих политичких предводника.

Досадашња државна политика, предвођена Александром Вучићем, показала је да је тај кључни предуслов већ остварила. Али за коначни успех то није довољно. Потребно је да за своје легитимне циљеве придобије оне који на међународној сцени могу да доведу до њиховог остварења. Свиђало се то некима или не, то су једино Сједињене Државе и то само у кратком року који је пред нама.

Александар Вучић то зна, јасно и храбро говори о томе, нападан због тога са свих страна политичког и јавног спектра. Нема дилеме, звезде на политичком небу изнад Балкана се задуго неће овако поклопити, а ако то не будемо искористили, имаћемо пред собом веома много времена да жалимо за још једном у дугом низу пропуштених прилика.   

Аутор: Директор Међународног института за безбедност и аутор књиге: “Два лица глобализације – истина и обмане”

(БН)