Kosmet: Video poziv koji mijenja sve

- Aleksandar Vučić je odlučio da promeni “igru” sa Kosovom, odlučio je da izađe iz vrtloga pogrešnih politika, jer je taj vir Srbiju vodio samo u jednom pravcu – na dno.

Srbija 08.07.2020 | 16:05
Kosmet: Video poziv koji mijenja sve

Piše: Orhan Dragaš

Trgovac Mitar bio je bogat i poštovan, bio je stub kuće, neupitni autoritet i kao otac i kao muž. Sve dok njegova đavolska strast za ockanjem nije zapretila da sruši ceo njegov svet, i svet njegove porodice. Prepoznajete, siguran sam, u ovome sažetak klasika srpske literature, pripovetku “Prvi put s ocem na jutrenje” Laze Lazarevića, delo čiju snagu i vrednost možemo potvrditi kako danas tako i za stotinu godina.

Mitrova strast, a danas bi se reklo – zavisnost, od kockanja, ne razlikuje se od strasti ili zavisnosti bilo kog drugog kockara, bogatog ili siromašnog, učenog ili nepismenog. Problem sa kockom je u tome što kockar, naročito kad gubi, misli da će baš sledeća ruka biti njegova, da će baš u sledećem deljenju sreća doći za njegov sto i da će moći da odahne, punog džepa.

Nažalost, neće. Psihologija kockara je psihologija iracionalnog čoveka, jer on misli da će dobitak sigurno doći, a da je dovoljno samo da uporno ponavlja istovetnu radnju, ništa ne menjajući, uveren da će tako stići do željenog rezultata. Ovo je, ujedno i uprošćen opis psihologije anksioznog, ludog čoveka.  

Nažalost, nije teško u ovoj ilustraciji prepoznati tragiku srpske politike u odnosu na Kosovo decenijama unazad. Naša državna politika tokom tih decenija ima gubitničku logiku kockara. Godinama gubimo igru za igrom, jedno deljenje za drugim, ali verujemo da će nam baš sledeće deljenje, sa istim gubitničkim kartama, doneti nekim čudom preokret.

Naša želja za dobrim kartama zaslepljuje realnost koja kaže da nešto moramo da promenimo u sopstvenom ponašanju, kako bismo izbegli istovetni, gubitnički rezultat. Iznova i iznova ponavljamo da je Kosovo deo Srbije i da je to nepromenljivo. Pa i onda kada su poslednji srpski vojnik i policajac proterani sa Kosova, a zajedno sa njima i poslednji srpski poštar, poreznik, carinik, geometar, šumar, svako kome je država Srbija isplaćivala platu i overavala zdravstvenu knjižicu.

Ponavljali smo da je Kosovo Srbija i kada se za ulazak na Kosovo morala da pokaže lična karta ili pasoš, kada je srpskim ministrima bilo potrebno da traže pisanu dozvolu od Prištine ako žele da posete dojučerašnju pokrajinu… Impotentne politike vođene u Beogradu i njihovi zastupnici godinama su smatrali da je dobro ostati za stolom, ulagati žetone i čekati da budu podeljene jake karte.

Baš kao što je radio Mitar. Jake karte, naravno, nikada nisu došle, a za to vreme bogatstvo se topilo, kuća i familija došle su do ivice provalije. Srbija nikada nije došla u povoljniju poziciju oko Kosova, jer je njena jedina politika bila da ne prihvata ništa osim punog suvereniteta nad Kosovom, kao sastavnim delom Srbije (baš kao što piše u Ustavu).

Ni kada je Albance vodio umereni Ibrahim Rugova, sa kojim se moglo razgovarati, ni kada nas je ceo svet upozoravao da prekinemo sa nasiljem nad Albancima (tri rezolucije Saveta bezbednosti UN uoči bombardovanja), ni u Rambujeu, ni kada su nas bombardovali, ni kada je Ahtisari doneo plan sa veoma jakom zaštitom kosovskih Srba i crkava i manastira…

Sve šanse smo prokockali, ne želeći da menjamo svoje stavove i ponašanje, očekivali smo ONO deljenje i jake karte! Veliki broj ljudi i danas smatra da ne treba da menjamo ništa u svom ponašanju, da treba samo da čekamo i da će Srbiji jednom biti podeljene dobre karte.

Lako ćete ih prepoznati, oni traže takozvano “zamrzavanje konflikta”, ne žele dogovor sa Albancima, protive se traženju kompromisa kroz Briselski proces, ne žele ni da razmišljaju o korekciji granica… Uvereni su da je srpska pozicija do te mere ispravna i stamena, da je samo pitanje vremena kada će dobiti puno priznanje. Možda očekuju čak i izvinjenje.

Njihov plan i jedina ideja ne razlikuju se nimalo od pogubne, paklene Mitrove strategije. Vratimo se, na trenutak, Lazarevićevom Mitru. Skrhan, dovodeći i sebe, kuću i porodicu do same propasti, shvata da izlaza nema, namerava da digne ruku na sebe, ali mu ljubav supruge Marice pomaže da se vrati sa ivice ponora. Katarza je opisana u naslovu, kada Mitar vodi svog najstarijeg sina prvi put u crkvu na jutrenje.

Aleksandar Vučić je odlučio da promeni “igru” sa Kosovom, odlučio je da izađe iz vrtloga pogrešnih politika, jer je taj vir Srbiju vodio samo u jednom pravcu – na dno. Promeniti ustaljeni obrazac je đavolski teško, otpori su stravični, snaga vrtloga je ogromna. Promeniti gubitničku, jalovu politiku Srbije u odnosu na Kosovo znači staviti na probu sve svoje snage, znanje i upornost.

To je i stravičan rizik, jer Vučić je taj koji mora da saopšti da je Srbija godinama samo sedela za kockarskim stolom, nadajući se jakom deljenju, a da ništa kod sebe nije želela da promeni. On mora da saopšti da je kompromis težak, bolan, da ćemo se odreći mnogo čega za šta smo sami sebe uveravali da je naše, ali da je taj kompromis jedina katarza koja nas može odvesti dalje, u normalan i zdrav porodični život, okrenut budućnosti.

Ne bez ožiljaka iz prošlosti, ali to je cena koju već predugo plaćamo. To je cena koju Srbija odavno već ne može da plaća. Zato će, sa odavno odbačenom gubitničkom (Mitrovom) strategijom, nastaviti da razgovara, tražeći rešenje. Ovog puta i posle duže pauze, ponovo pod okriljem EU i njenih trenutnih lidera – Angele Merkel i Emanuela Makrona.

Oni će u petak „ugostiti“ predsednika Vučića i novog premijera Kosova Hotija u sajber-prostoru, na „Zoom“ aplikaciji ili nekoj sličnoj popularnoj i besplatnoj platformi, očekujući da će na taj način jasno pokazati da je EU odlučna da nastavi proces, pa čak i da ga dovede do kraja.

Možemo li da im verujemo? Sadašnji evropski pokušaj reaktiviranja kosovskog dijaloga dolazi nakon, takođe, evropskog srozavanja, pa i uništavanja istog tog dijaloga. Pod kapom EU, trajao je predugih šest godina, bez naročitih plodova, da bi opet sa blagoslovom vrha EU – Francuske i Nemačke, bio miniran uvođenjem kosovskih taksi na robu iz centralne Srbije. I da bi, opet zahvaljujući nezainteresovanosti EU zbog njenih prečih poslova oko izbora i konstituisanja briselske administracije, bio na ledu duže od godinu dana.

I tek kada je neko drugi, ne bilo ko već Bela kuća, preuzeo ovo jalovo vođenje procesa od Evropljana, i u tome dosta odmakao, usledila je sabotaža u vidu objavljivanja optužnice protiv glavnog pregovarača sa kosovske strane – Hašima Tačija. Može li se od Merkelove i Makrona očekivati pravo liderstvo u ovom procesu, kada od njihovog liderstva kod kuće malo toga ostaje sačuvano? Merkel je već duže u odlasku, Makron gubi gde stigne, na lokalnim izborima, menja vladu…

Koja je snaga njihovog autoriteta danas, čime mogu da „nateraju“ pregovarače da dođu do cilja i, što je najvažnije – šta uopšte smatraju za cilj ovih pregovora? Ako je to priznanje Kosova od strane Srbije i to u sadašnjim granicama, što je neskriven Nemački cilj, onda od ovog dijaloga nema ništa, pa održavao se on bilo u realnom ili u sajberprostoru.

I konačno, njihov pokušaj izbacivanja Amerikanaca iz procesa nešto je što direktno radi protiv procesa, nikako u njegovu korist. Sva je prilika da Evropljani, ili bar Merkelova i Makron, ne brinu mnogo o tome da li će rešenje biti pronađeno, a naročito ih ne zanima da to bude brzo.

Ma koliko govorili o „pružanju dobrih usluga“, njihova sporost i jednostranost nisu dobre usluge za Srbiju. Srbija već duže jasno pokazuje da želi rešenje i da ga želi brzo. U tome su se njeni interesi podudarili sa interesima SAD, po prvi put posle mnogo decenija. Ova činjenica je presudno važna za poziciju Srbije, jer SAD su, uprkos svemu, danas jedina sila na svetu, a to Albanci na Kosovu veoma dobro znaju. Sa druge strane, za SAD Kosovo ne predstavlja problem nego nezavisnu državu koju su oni priznali u punom kapacitetu.

Ali i pored te činjenice iz Vašingtona se pokazuje ozbiljna spremnost da se pregovorima dodje do konačnog rešenja koje će biti prihvatljivo i za Srbiju, rešenja kojim Srbija neće biti ostavljena bez ičega kad je Kosovo u pitanju. Ova spremnost SAD je stvarna i iskrena, međutim, ona neće trajati unedogled. Ali šta je naša reakcija na spremnost SAD da, i pored toga što priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, prihvati pregovore i dogovor koji treba da postignu lideri Iz Beograda i Prištine i koji će rezultirati konačnim statusnim dogovorom i trajnim
rešenjem?

Umesto da iskoristimo ovu spremnost SAD, istaknemo važnost obnavljanja prijateljstva i savezništva sa njima koje traje više od veka, da pokušamo na sve načine da poboljšamo naše odnose (jer su njihove ruke prema nama pružene) mi pozivamo Rusiju da se uključi kao pregovarač o Kosovu!?

Da li je u ovom trenutku Rusija zaista zaštitnik interesa Srbije i da li ona zaista treba da bude naš glavni zastupnik na međunarodnoj sceni, kada se rešava pitanje od najvišeg državnog i nacionalnog značaja? Rusija je danas, na velikoj međunarodnoj sceni, prilično izolovana zemlja, koja žestoko trpi zbog te izolacije. Uticaj Rusije na međunarodnoj sceni daleko je od “prve lige”, ona više nije sposobna da reši probleme ni u svom najbližem dvorištu. U svojoj najbližoj interesnoj zoni ona uporno ponavlja jedan te isti recept za očuvanje uticaja, a to je zametanje konflikta i održavanje tog konflikta u “zamrznutom” statusu.

Sličan recept nastoji uporno da primeni i na Balkanu, iako niže sve neuspeh do neuspeha, u Crnoj Gori, na primer, ili u Severnoj Makedoniji, Republici Srpskoj… Jasno, tu strategiju ponavlja uporno i na slučaju Kosova. Srbija ima sjajnu priliku da se okane gubitnika, koji je slatkorečivo ubeđuju da su jedini na njenoj strani, sa kojima je zajedno i sama išla iz poraza u poraz.

Ima šansu da se presabere i da po prvi put vuče racionalne i pragmatične poteze, jer joj to  omogućuju veoma povoljne okolnosti na međunarodnoj sceni, koje, opet, neće potrajati večno. Zaštitu svojih vitalnih interesa, a Kosovo to jeste, Srbija mora naći pre svega u sebi i snazi svojih argumenata i mudrosti i pragmatičnosti svojih političkih predvodnika.

Dosadašnja državna politika, predvođena Aleksandrom Vučićem, pokazala je da je taj ključni preduslov već ostvarila. Ali za konačni uspeh to nije dovoljno. Potrebno je da za svoje legitimne ciljeve pridobije one koji na međunarodnoj sceni mogu da dovedu do njihovog ostvarenja. Sviđalo se to nekima ili ne, to su jedino Sjedinjene Države i to samo u kratkom roku koji je pred nama.

Aleksandar Vučić to zna, jasno i hrabro govori o tome, napadan zbog toga sa svih strana političkog i javnog spektra. Nema dileme, zvezde na političkom nebu iznad Balkana se zadugo neće ovako poklopiti, a ako to ne budemo iskoristili, imaćemo pred sobom veoma mnogo vremena da žalimo za još jednom u dugom nizu propuštenih prilika.   

Autor: Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost i autor knjige: “Dva lica globalizacije – istina i obmane”

(BN) 

Komentari / 16

Ostavite komentar
Name

Putnik

08.07.2020 16:35

A šta će se to promeniti ako Srbija prizna KiM? Ili šta će to bolje i biti ako Srbija postane član EU? Ništa! Večita borba će se nastaviti,a to je borba ,,svete stolice,,da drži sve pod svojom kapom. Ljudu moji, sve nas manje ima tu!

ODGOVORITE
Name

Nista

08.07.2020 18:32

Nastavlja se za koju deceniju isto, po istom scenariju.....

Name

Nece nista

08.07.2020 18:42

Naprotiv, veca briga i problemi nastaju....

Name

Napoleon

08.07.2020 16:40

Mnogo pisanja i ubedjivanja u ispravnost poteza gubljenja Kosova..... Jer tek time Srbija se upisuje u ustoriju kao jedina drzava u svetu koja je dala svoj deo teritorije... Postoji mnogo "zamrznutih konflikta" u svetu i jos uvek ih niko ne resava. Kosovo je mit i zavet , duhovna povezanost srpskog nacionalnig bica, i jedini cilj mora biti da ostane u granicama Srbija. Kada se veruje u takvu pobedu, i Bog je jednog dana spusti na zemlju.....

ODGOVORITE
Name

Andric

08.07.2020 17:14

Nisi u pravu,pa kako je SFRJ ostala bez svoje teritorije. .

Name

Re Napoleon

08.07.2020 18:15

Pa junače, pročita li ti tekst? Jesi li razumio šta je rečeno u tekstu? Ti uporno glup pa glup.

Name

Ti si glup

08.07.2020 18:39

I ne malo nego dobro,zbog takvih kao ti Kosovo bi vec davno bilo oteto i to sa granicom na ulazu u BG.

Name

Tacno

08.07.2020 18:41

Ne postoji Kosovo zbog jedne generacije, nego pokoljenja.....

Name

Mav

08.07.2020 16:44

Realno i objektivno.

ODGOVORITE
Name

Stefan Rakic

08.07.2020 17:30

Izvanredan tekst! Nazalost, tacno je da ne nas narod zatocenik propustenih sansi za koje su politicari odgovorni! Da, Kosovo je vazno pitanje za Srbiju i nas narod, i moramo da se borimo na racionalan nacin da ne izgubimo sve.

ODGOVORITE
Name

Milivoje

08.07.2020 18:06

Stevane procitaj jos jednom

Name

Jovana

08.07.2020 17:35

Odavno nisam procitala ozbiljniju analizu stanja u Srbiji. Jezivo mi je sto je sve tacno! Kako je moguce da sve sto smo dobili u ratu, gubimo u miru?!

ODGOVORITE
Name

Global zitizen

08.07.2020 18:30

eh beli ce Vucic nesto rijesiti.

ODGOVORITE
Name

Ma da

08.07.2020 18:36

Rijesenje je priznati, za 20 godina, opet, pa opet itd. itd.....

ODGOVORITE
Name

Biljana

08.07.2020 18:54

Kad se svi suoče sa realnim činjenicama i realno sagnedaju stvari eto rješenja...

ODGOVORITE
Name

Neutralan

08.07.2020 23:27

Vraticemo Kosovo kad u Nisu bude 2 miliona Srba i u okolnih gradovima bar po 150000 Srba.Izgubili smo ga zbog nataliteta njihovog i naseg bahacenja.

ODGOVORITE