Исповијест из Лоре: Сунце и ја смо били једно

Саша Кесер из Лакташа био је један од многобројних Срба, заробљеника, који су завршили у злогласној Лори у Сплиту.

Република Српска 28.06.2020 | 15:23

Заробљен је у Хрватској као двадесетогодишњи припадник Југословнске народне армије, након одредјене тортуре затворен је у Лору, гдје је доживио страхоте о којима не радо говори. Упркос преживљеном у једногодишњем заробљеништву, на слободу је изашао физички и психички јак, засновао породицу и сретно живи са супругом и двоје дјеце. Многи нису издржали. И управо данас, на велики празник Видовдан, отворио је срце да са другима, каже, подијели дио свог доживљаја у Лори, за дивно чудо, без икакве патетике или тражења сажаљења. Напротив, Саша је своје мучење и иживљавање у затвору повезао са цртаним романима које је читао у дјетињству, доживљавајући као окрутну игру издржљивости човјека.

“Кад сам био ратни заробљеник у Лори, једна од омиљених игара и разонода наших надахнутих чувара - а располагали су невјероватним арсеналом креативних игара - била је гледање у сунце. Постројили би нас у кругу и наредили да гледамо у ужарено љетно сунце. Непослушни и они који не би могли да испрате техничке захтјеве положаја, добили би по глави, слабинама, бубрезима... Стражари би стајали поред нас у хладу са заштитном опремом, капама, наочалама. Попут зен учитеља који штапом исправљају позе медитаната у зен манастирима, пратили би пажљиво ко изводи вјежбу правилно и пендрецима вршили коректуре поза. Знала је та Сурyа Yога (јогијска дисциплина код које практиканти гледају у сунце одређено вријеме у рано јутро и у вече) да траје и сатима понекад. Не знам како нисмо ослијепили, немам појма. Ми смо у сунце гледали усред дана, кад је најјаче. И сатима тако... Истини за вољу, давали су нам паузе, одводили нас у хлад да одморимо. Давали воде. Знали су да би могло бити повреда или сунчанице ако испочетка будемо предуго гледали у сунце. Рећи ће медицинари, и неки скептици - немогуће! Па, ево ја сам доказ, а и мојих 20-так другова да је могуће. Нисам био сам. И вратићу се на моје љетовање, а богами зимовање и прољетовање у Лори још једном да поткријепим оно шта сам хтио да кажем.

Као и већина предратних клинаца на овим просторима гутао сам стрипове које смо ми звали романи: Лунов Магнус Стрип, Златна Серија, Алан Форд, Стрипотека... Омиљени ликови: Загор-те-неј, Блек Стена, Командант Марк, Конан, па и Капетан Мики (непревазиђени Смук и Саласо). Извини Кене Паркере...

Док сам тако читао те стрипове, примијетио сам да цртачи често приказују ужарено, љетно сунце - рецимо у сценама у којима нема ни облачка, у пустињи - као јасно оцртану лопту са испрекиданим полукружним линијама около, нешто као вишеструки испрекидани ореол око сунца. Није ми то никако било јасно, јер кад год бих погледао у сунце све што бих видио, или боље рећи регистровао, била је јака, готово болна засљепљујућа свјетлост у којој би се сунчев круг појавио само на моменат и нестао у бљеску. Никад нисам могао да гледам у сунце дуже од можда једне секунде. Бол је био јак и сљепило које је слиједило је трајало поприлично док се вид не поврати. Откуд цртачима стрипова онда те испрекидане линије око сунца? И како то да је сунце тако јасно приказано као круг са тим ореолима?

У мају 1995. отишао сам у ашрам (света мјеста на истоку попут манастира у којима духовни трагаоци иду да вјежбају јогу и друге духовне дисциплине да би доживјели просвјетљење) Лора у Сплиту. Кад смо први пут почели да вјежбамо за просвјетљење, мислио сам да ћу ослијепити. Нисам могао гледати у сунце дуже од секунде, двије. Мотивисани мајстори из војне полиције са све коректурним палицама су нам били на располагању и својски се трудили да сви заузмемо правилне асане (јогијски положаји): очи широм отворене, поглед упрт право у сунце. Испрва је било тешко. Као и свако вјежбање и свака вјештина која се учи први пут. Очи су се саме затварале, јако су сузиле, глава је клонула…

Незамисливо привикавање…

Али мало по мало, дан за даном, осјетио сам како полако овладавам вјештином. Одједном сам могао да гледам у сунце и цијели минут, можда и дуже – колико сам могао сам бројати. Временом сам, спонтано, почео да бројим удахе и издахе како бих скренуо пажњу са болова и пецкања у очима. Постајало је све лакше и издржљивије. Примјетио сам да и моји другови слично раде, да и они могу с лакоћом да издрже гледање у сунце и неколико минута. Очи су се ваљда привикле, не знам. Касније су наши мајстори примијетили да нам је овај тапас (факирска дисциплина попут лежања на ексерима или стајања на глави данима) постала лагана, да смо је ваљда савладали, па су прешли на друге врсте јога, попут једења црва, спавања у псећим кућицама, лајања на звијезде (буквално), пјевање хрватских домољубних сутри (свети стихови у будизму) као што су Устани бане, Ево зоре, ево дана итд.

Међутим, једно запажање ме је невјероватно погодило. Био је то моментални сатори, зен просвјетљење у пуном смислу: у једном тренутку, не знам колико је времена прошло од како смо почели да гледамо у сунце, можда десетак дана, сунце је полако почело да од безобличне ужарене масе коју сам примјећивао као разливену бљештаву златну тинту, полако поприма облик круга са све полукружним линијама около. Као у стриповима. Бам!!! Невјероватно! Хтио сам да скачем од радости. Можда звучи апсурдно, можда и јесте, али ово откровење ме је толико уздрмало да сам почео да се тресем, да плачем од неког силног узбуђења. Стражар је примјетио да нешто није у реду са мном, вјероватно је помислио да ме је пукла сунчаница, па ме је одвео у хлад да одморим. Да, нисмо сви исти.

Кад сам наставио са праксом, и све до краја практиковања Сурyа Yоге у ашраму у Сплиту, уживао сам у мом округлом сунцу са полукружним, испрекиданим ореолима. Баш као на карикатурама и у стриповима. Било је предивно, готово нестварно. Постојало је само сунце и ја. У ствари, полако, изгубио сам и тај осјећај сунце-ја. Било је само сунце, или само ја, или и једно и друго одједном, или ни једно ни друго, немам појма. Ја и сунце смо били једно.

Почео сам да уживам у мучењу док сам био ратни заробљеник. Можда сам ја стварно за озбиљну Ф шифру...

Касније кад сам изишао из Лоре, више нисам практиковао јогу гледања у сунце. Понекад, додуше, у рано јутро, кад је ведар дан, мало се занесем и гледам у сунчев круг, и уживам у његовим ореолима. И опет се стопимо и будемо једно. Али сад сам примјетио и нешто ново: примјетио сам спектар боја, попут дуге како се радијално шири, паралелно са ореолчићима. Сад су ту два слоја... Узбуђен сам опет, као некада и можда поново кренем са Сурyа Yогом, ко зна!

(БН/С. К.)