Исповијест радника у Њемачкој: Људи су ноћу плакали

Неплаћени прековремени сати, надређени који урлају и све време огроман притисак… Бивши румунски радник у немачкој кланици „Тенис“, у интервјуу за ДW говори зашто је променио посао.

Свијет 25.06.2020 | 19:01

ДW: У многим извештајима о условима рада у месној индустрији говори се о неплаћеном прековременом раду. Да ли сте и Ви имали то искуство? Колико је трајао Ваш радни дан?

Радник: Две године сам радио у фабрици „Тенис“. Ретко када смо с послом били готови након договорених осам сати рада. Често само радили дванаест или чак тринаест сати. Записивали смо прековремене сате, али на платном исечку ништа од тога није могло да се види.

Какви су били услови рада?

Веома хладно и влажно. А покретна трака се брзо креће. Ноћу сам у смештају слушао колеге како плачу. Имали су страшне болове, руке су им биле потпуно отечене. Али једни друге смо храбрили и говорили – издржи.

Један пријатељ ме стално молио да га поведем, много је желео да ради у Немачкој. Рекао сам му да понесе барем довољно новца како би могао да купи карту за повратак кући. Био је то добар савет, јер након једног јединог дана код „Тениса“, тај мој пријатељ више није могао да издржи и вратио се у Румунију.

Да ли је било редовних контрола?

Кад би контроле дошле, брзина покретне траке се успоравала. Тада нам је посао био лакши. Али унапред се знало када ће доћи контрола. Зашто то не раде ненајављено? Само тако би контролори могли да виде каква је тамо заиста ситуација.

Да ли су Вас као радника припремали на такве контроле?

Рекли су нам да ништа не говоримо. По систему: „Ако дође контрола, реци да не говориш немачки.“ Иако су неки од нас говорили немачки језик.

Да ли је од стране фирме на било који начин на Вас вршен притисак?

Да. Било је грозно када смо били болесни: надређени су урлали на нас да им се ни у ком случају не појављујемо с пријавама за боловање. Једном кад сам се страшно прехладио – што се лако деси, јер смо увек радили на ниским температурама – издрали су се на мене и онда ми је било доста. Престао сам тамо да радим.

Да ли су Ваши надређени били Немци или источни Европљани?

Главни шеф је био Немац, а шеф на покретној траци Румун. Он је морао да преводи, јер већина радника није говорила немачки. То су најчешће били Румуни који су имали среће да су у школи научили немачки. Њихови надређени су им наредили да се побрину за то да људи не пријављују боловање.

Какви су били услови у смештају?

Поједини смештаји у којима сам живео су били веома чисти, али било је и изузетака. Увек је било веома тесно. Десет, дванаест па чак и четрнаест људи било је у једном једином стану. Месечни најам коштао је 200 евра по особи. Зграде су припадала румунским посредничким компанијама. Једна румунска посредничка компанија је рецимо, уз помоћ банкарског кредита, купила читаву једну зграду и онда станове изнајмљивала радницима. Али то једноставно није фер, толико много људи стрпати у један једини стан.

Да ли мислите да су те посредничке компаније главни проблем?

Да. Један мој пријатељ је директно запослен у немачкој компанији и он нема проблема. Не боји се кад иде на посао. Нико се не дере на њега и не вређа га. Надамо се да ће парламент у Немачкој одобрити закон о забрани уговора о делу.

Имате ли контакт са бившим колегама који и даље раде у „Тенису“?

Да, с двојицом колега који су сада у карантину. Кажу да су им донели довољно хране и воде. Али веома су забринути, јер не знају шта ће даље бити. Један од њих већ дуго има здравствених проблема, али каже да му је добро – барем тренутно.

(ДW)