Када би се вратили у младост поново би исто радили...

Иза сваког пензионера стоји прича која описује његов живот и радни вијек. Своје животне приче испричали су корисници Дома за старија лица “Свети Никола” из Бијељине, који су се бавили различитим професијама али су се сложили око једног,када би се вратили у младост опет би се бавили истим позивом.

Република Српска 13.06.2020 | 09:35

Са сјетом за старим добрим временима и емоцијама које су пришивене у скривеном кутку душе, своје животне приче испричали су нам корисници Дома за старија лица “Свети Никола” у Бијељини.

Упознали смо Босиљку Ерић која је свој радни вијек провела радећи као службеница у суду.

“Двадесет година сам била дактилограф,а петнаест година сам радила друге послове у суду и зарадила сам пензију ту. Најтеже је било дактилограф бити,то није шала.  И сад знам напамет слова,све пишем и памтим,а ја напишем прије него што судија рекне. Али преживјело се. Сад кад би се вратиле године,опет бих исто радила,” каже Босиљка

Осамдесетшестогодишња Смиља Ковач давне 1958 године у Бијељини отворила је врата учионице и до пензије је учила многобројне генерације.

“Ја сам то вољела још као дјете,играле смо се учитељица да бих касније уписала Учитељску школу,завршила и запослила се. Било је,чини ми се,једноставније раније него сада. Али све напредује тако да дјеца сада долазе са предзнањем,” прича Смиља

Десет година Симо Пајић провео је као рудар у Руднику Тузла,ипак ту није видио своју будућност па је узео кофер у руке и започео своје животно путовање свијетом.

“У Аустралији сам био двије године,затим сам отишао у Аустрију. Ту сам провео извјесно вријеме,те сам свој пут наставио у Швајцарску,гдје сам остао скоро тридесет година. Лијепо ми је било,рецимо,када сам одавде пошао у Аустралију путовао сам мјесец дана. Када сам се враћао путовао сам четрдесет дана и то преко Мексика,Јужне Америке,све сам прошао али вјерујте најљепше је овдје у мојој држави,” каже Симо

 Јованка Гаврић памти само срећне дане,своју младост и вријеме када је радила у Фабрици соли у Тузли.

“Радила сам у фабрици соли више од тридесет година. Мој први посао био је паковање соли,а затим сам уписала курс и почела радити на телефонској централи фабрике. Радили смо све од продаје до финансија,требало је знати све контакт бројеве а многи су ми и дан данас остали у сјећању. Био је то лијеп посао,” кроз осмијех прича Јованка

Запослени у Дому за старија лица “Свети Никола”  радо слушају све оне који бораве ту,њихове животне приче,дјеле срећу али и тугу са њима.

“Ми овдје имамо преко педесет људи и самим тим слушамо много различитих животних прича. Понекад и они имају ситне проблеме,али увијек заједнички покушавамо да их ријешимо,” истиче Љубинка Ђурановић , социјални радник у Дому за старија лица “Свети Никола”

Учитељи,дактилографи,рудари,кувари,војна лица,сви дјеле исти простор али и судбину. Кажу да су једни другима најбољи пријатељи и у позним годинама уз оптимизам превазилазе све препреке које старост са собом носи.

БН ТВ