Међу пет група руске елите букти рат за моћ и богатство

Међу члановима ове групе налазе се Путинове бивше колеге из његових дана у КГБ-у, спаринг партнери за џудо, пословни партнери који су помогли у успостављању “Озеро дача” кооперативе и они са којима је радио док је био градоначелник Санкт Петербурга. Данас се они могу поделити на три веома различите категорије – државни олигарси, државни менаџери и приватни бизнисмени.

Државни олигарси

То су појединци који су 2000-тих преузели контролу над великом државном имовином док је Путин консолидовао моћ. Они су му помогли да изгради руску “вертикалу моћи” и да се избори са олигарсима из Јељцинове ере. До краја су и сами постали олигарси, иако оперишу у сарадњи са руском државом. Ту спадају Игор Сечин (Росњефт), Сергеј Чемезов (Ростек), Алексеј Милер (Гаспром), Герман Греф (Сбербанка), Николај Токарев (Трансњефт) и Анатолиј Чубајс (Руснано).

Иако се они увелике ослањају на државу, нису нужно конзервативни. Због својих великих политичких интереса они прижељкују лакше односе са Западом и укидање санкција. Парадоксално, Путинови олигарси све више играју улогу либерала у систему, који не желе да Русија оде у конзервативном, изолационом правцу.

Пример је Игор Сечин, који је раних 2000-тих предвидео уништење тадашње већински приватне нафтне компаније “Јукос” Михаила Ходорковског. Његова звезда је постепено избледела, а односи са Путином се постали хладнији. Почетком ове године је наводно изнервирао председника због катастрофалног савета да се повуче из уговора ОПЕК-а.

Државни менаџери

Друга група блиских Путинових пријатеља дуго је служила на функцијама старијих званичника, иако нико од њих није остао у кабинету након чистки у јануару. Најзначајнији међу њима су Дмитриј Медведев, Дмитриј Козак, бивши министар одбране и специјални представник председника за околину и транспорт Сергеј Иванов, те дугогодишњи Путинов повереник Алексеј Кудрин. Они су ротирали кроз разне функције на којима су имали близак приступ председнику.

Скоро свој четворици је у последње време опао утицај, јер се Путин сада више ослања на млађе, свеже фигуре на главним фотељама. Медведев, некад председник и премијер Русије, сада је заменик председника Безбедносног савета, на чијем је челу Путин. Само је Козак, који је радио са Путином у Санкт Петербургу док је овај био градоначелник, задржао неке конце у својим рукама и тренутно је задужен за односе с Украјином и Белорусијом.

Путину је све теже да их промовише – плафон је већ досегнут и сада су постали бреме, закључује Карнеги.

Приватни бизнисмени

Трећа подгрупа Путинових пријатеља и сарадника састоји се од људи који су профитирали захваљујући личним везама са руским лидером. Они углавном долазе из Санкт Петербурга, а неки од њих су били Путинови спаринг партнери за џудо. Ту спадају акционари “Озеро дача” кооперативе основане средином деведесетих и власници Руске банке коју америчко Министарство финансија описује као личну банку руских топ званичника, укључујући Путина.

Иако су неки од њих на мети америчких санкција, они нису заинтересовани за отапање односа са Западом као државни олигарси. За њих су санкције прилика да ближе раде са државом и ојачају везе са Кремљом. Ту спадају браћа Ротенберг, браћа Ковалчук, Генадиј Тимченко, породица Шамалов и Јевгениј Пригожин.

Сви они су последњих година обезбедили себи државне уговоре и друге послове. Такође су научили и какве користи имају од чињења услуга Путину. На пример, Аркадиј Ротенбег стекао је председникову наклоност јер је финансирао мост до Крима вредан неколико милијарди долара. Пригожинови отисци могу се пронаћи на интернет троловима који узнемиравају опозицију, сајбер операцијама против западних непријатеља и размештању плаћеника “Вагнер групе” у Украјини, Сирији, Либији и другде.

Јури Ковалчук, главни акционар Руске банке, такође контролише највећу медијску холдинг компанију у земљи, Националну медија групу, а његов старији брат Михаил је директор Института Курчатов и близак Путинов пријатељ, који незванично саветује председника по питањима од генетског инжењеринга до биолошког наоружања.

Део тајне њиховог успеха лежи у спремности да понуде решења за тешке изазове. За разлику од државних олигарха, они говоре језиком који Путин разуме, богатим патриотском, конзервативном, антизападном реториком. Они не траже помоћ, већ обезбеђују услуге.

Међутим, тренутна криза смањује количину буџетског ресурса за комерцијалне пројекте Путинових пријатеља, па ће дистрибуција привилегија можда постати селективнија.

Политичке технократе

Руска елита може се угрубо поделити на поличаре и технократе. Путинови дугогодишњи пријатељи и сарадници су углавном у првој групи, док технократе – и из председниковог језгра и владине бирократе – имају обимнију улогу и чине већи део бирократских редова Путиновог режима, који им даје различите врсте моћи.

Технократама иде у прилог то што је Путин још нестрпљивији са онима који гаје личне политичке амбиције. На пример, Вјачеслав Володин изгубио је своје место Путиновог главног саветника за домаћу политику и постављен је за председника државне Думе кад је постао превише креативан у свом политичком размишљању. Његов заменик, Сергеј Киријенко, дугогодишњи шеф “Росатома” који је накратко био премијер у време Јељцина, наизглед је одбацио личне амбиције и представља се као способни менаџер и администратор.

Киријенко је део посебне групе политичких технократа који заузимају сениорске функције и који су својом компетентношћу стекли одређени степен аутономије. Иако нису оригинални чланови Путиновог језгра, освојили су његово поверење.

Старије политичке технократе сада праве политику у неколико кључних подручја – Киријенко надгледа домаћу и регионалну политику, Алексеј Громов је задужен за традиционалне медије, заменик премијера Андреј Белоусов за економску политику, министар финансија Антон Силуанов за фискалну политику и буџет, министар спољних послова Сергеј Лавров и министар одбране Сергеј Шојгу за имплементацију одлука о спољној и војној политици. И гувернерка Централне банке Елвира Набиулина и градоначелник Москве Сергеј Собјањин део су ове групе. Сви они су угледне фигуре које ће Путин тешко заменити.

Премијер Русије Михаил Мишустин означен је као водећи члан ове групе, којем је поверено јачање економског раста земље. Али, његова каријера је уздрмана захваљујући његовом несигурном управљању пандемијом корона вируса, током које је Мишустин био мање виђен од Собјањина, технократе са великим искуством који је иступио и одиграо главну улогу.

То показује како је Собјањин, бивши регионални лидер, потукао Мишустина, другог човека државне хијерајхије – политички технократа ће увек надиграти обичног технократу, без обзира на статус потоњег, закључује Карнеги.

Имплементатори

Највећи део елите такође је најпотрошнији и политички слаб. Његови чланови су извршиоци. У овој категорији су већина заменика премијера из бивше владе и сва четири Мишустинова заменика. Исто важи за скоро све министре кабинета. Ови министри су углавном подређени утицајнијих играчима, укључујући оне ван владе. Министар енергетике Александар Новак, на пример, политички је слабији од извршног директора “Росњефта” Сечина или “Гаспромовог” Милера. Нови министар дигиталног развоја Максут Шадајев је слабији од било ког великог играча ИТ сфере.

Ипак, многи имплементатори имају дуге каријере и могу се развити у политичке технократе. Али, тренд је да они полако прожимају званичну “вертикалу” док Путинови пуномоћници беже од политичке одговорности. Како систем постаје све репресивнији, јаз између техничке бирократије и агресивније авангарде биће све шири.

Заштитници

Последњих година, како је Кремљ постао још конзервативнији, ојачала је кључна група елите која жели да заштити систем од домаћих и спољних непријатеља. Они су заштитници. Карнеги указује да је важно имати на уму да нису сви заштитници руски “силовики”, нити су сви “силовики” заштитници – силовики је у Русији истакнути политичар или државни функционер који је остварио каријеру у снагама безбедности.

Заштитници деле тврде идеолошке ставове и инстинкт да користе репресију против политичке опозиције. Њихова идеологија тежи ка мобилизовању друштва против стране претње и заговара строжу контролу над приватним и политичким животима Руса.

Све до 2012. Путинов режим није имао потребу за грандиозним политичким идеологијама, јер је главни циљ био развој Русије. То се променило кад се Путин вратио у председничку фотељу, заменивши улоге са Медведовим што је познато као “рокировка”. Ово је наишло на критике елите и делова јавности.

Како би поново консолидовао моћ, Путин се репозиционирао као окорели конзервативац који указује на важност “духовних веза” и традиционалних вредности које мањкају декадентном Западу. Две године касније, изолована Русија у сукобу са Украјином почела је да продаје овај нови идеолошки модел широм глобуса. Од почетка Путиновог четвртог мандата 2018. појавио се концепт “Путинизма”, што многи сматрају синонимом ове идеологије.

Силовикији су најугледнији заштитници, наводи Карнеги. Александер Бастрајкин, шеф Истражног комитета и бивши Путинов друг из разреда, Сергеј Нарајшкин, шеф Стране обавештајне службе и Николај Патрушев, секретар Безбедносног савета. И Патрушев и директор ФСБ Александер Бортников су прошлог лета известили Путина да су страни играчи помогли у организовању уличиних протеста у Москви и убедили га да овласти гушење демонстрација.

У поређењу с њима, Виктор Золотов – бивши Путинов телохранитељ а сада лидер Националне гарде Росгвардије – делује много слабији. Он није успео да прошири повластице Гарде и разбеснео је Кремљ неспретном кампањом против опозиционог активисте Алексеја Наваљњија. Росгвардија је данас заробљена у такмичарском односу с полицијом, што нервира Путина и друге лидере јер су обе стране задужене да надзиру да ли становништво примењује мере о самоизолацији у време пандемије.

Заштитници такође имају блиске везе са православним руским конзервативцима и подршку председника Думе Володина. Они су више пута доказали да су најоданији и најпожртвованији чланови тима, ипак имају тенденцију да осрамоте председника. Пример тога је случај хапшења америчког приватног инвеститора Мајкла Калвија, којег су безбедносне службе притвориле, а да нису прво затражиле одобрење од председника.

Путинова елита, која се увек поносила прагматизмом, све више је подељена између својих професионалних технократа и конзервативаца. Заштитници су забринути да би Русија можда једног дана кренула да нормализује односе са Западом и они су ту да пазе да се ствари успоре. Стога они пропагирају све радикалније верзије “Путинизма”, што чести има мало везе с оним што сам Путин заиста жели.

Овај јаз може довести до отворенијег сукоба у елити, закључује Карнеги. Напори да се држава усмери на прогресивнију политику или олабави став према Западу, могли би да доведу до радикалних подела или чак покушаја пуча.

Ово представља још већи проблем за Путина, јер најгласнији и најактивнији део његове елите има далеко радикалније ставове од његових, наводи Карнеги. Сваки играч поступа у складу са сопственом корпоративном или политичком агендом, а са Путином који је све више одустан од свакодневне динамике доношења одлука – уживају и већи простор за своје маневре.

(Блиц)