Погледајте како је изгледао усташки злочин у Сарајеву

28. марта 1945. године, према наређењу усташког упраника Сарајева Макса Лубурића, објешено је на Маријин Двору 55 грађана Сарајева. Било је то тачно седам дана уочи бијега овог злочинца пред партизанским јединицама које су надирале у град.

Босна и Херцеговина 13.05.2020 | 20:34

Од 18. фебруара до 4. априла Лубурић је са својим усташама проводио најгори терор над грађанима Сарајева те побио најмање 783 становника Сарајева.

Макс Лубурић био је усташки официр и готово цијели рат врховни вођа система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац. Због своје умијешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу усташким вођама.

Прије рата Лубурић је био познат као обични криминалац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачке полиције, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере. 

Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској.

Име „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

Повратак у домовину

Након инвазије сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу, Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену Независну Државу Хрватску, да би се придружио усташком режим и постао је део Павелићевог ужег круга.

Иако није поседовао никакво војничко образовање, као члан ужег Павелићевог круга постављен је за пуковника Усташке војнице. Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размјера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима“.

Групе Усташке војнице под његовом командом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима, у Гудовцу, Вељуну и Глини.

Лубурић је био оснивач, а послије погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповиједао Усташком одбраном, који је био ИИИ одсјек Усташке надзорне службе.

Усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг је учествовао у операција против четника и партизана, и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масовни терор.

Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант.

Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића. Због те улоге Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих усташких вођа.

Једно од најстрашнијих сведочења о дешавањима у Јадовну дао је 1942. године усташа Јосо Орешковић кога су заробили партизани. „Инструктор“  Лубурић тјерао га је да прође „ватрено крштење“, мотивишући то тиме да треба Хрватску очистити од „куге“, тачније Срба и Јевреја…

"Лубурић је извадио нож и убио дијете, говорећи при томе: Ево како се то ради. Када је дијете заплакало и бризнула крв, завртјело ми се у глави. Умало нисам пао. Прихвато ме је један од усташа. Када сам мало дошао себи, Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу. Под њу је подметнуо друго дијете. Затим је наредио: туци. Ударио сам ногом и смрскао дјетету главу. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: Браво, ти ћеш бити добар усташа.“

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом.

Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињаво је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заробљеника, па је хтио да сазна зашто поједини заробљеници долази у Јасеновац.

Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заробљенике у логор, његово урликање и клетве, које је пропраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана.

Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине"; не би ли опазио да који зробљеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заробљеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

По налогу Павелића почетком 1942. отишао је у Херцеговину. 9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.

На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови „функционери“, одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово:

.. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.

Долазак у Сарајево

Пуковник Вјекослав Макс Лубурић боравио је у Сарајеву од средине фебруара 1945. са задатком да створи атмосферу страха међу локалним становништвом, спроводећи терор над њим уз помоћ групе усташа из Лубурићеве пратње, како би се спријечила оружана побуна у граду, која би спријечила извлачење њемачких снага од Вишеграда, преко Сарајева, према Босанском Броду.

Лубурић је 18.фебруара 1945. организирао у Сарајеву "Штаб пуковника Лубурића", а који је именовао пријеки ратни суд.

Лубурић се смјештајем потпуно издвојио од постојећих усташких и њемачких штабова и јединица. За себе и своје крвнике најприје је резервсао зграду у бившој Соколској улици број 10, а затим је прешао у вилу звану »Фолкерт« или »Берковић« у Скендерији улици, а задржао је и кућу трговца Бабуновића у Ђенетића чикми и просторије ресторана »Градски подрум«. Те зграде су преко ноћи постале »куће ужаса«.

У граду је завладао невиђени терор. Настала су масовна хапшења. Грађани су у први мах претпостављали да се ухапшени људи одводе у логоре или су у неком од затвора у Сарајеву.

Лубурић је настојао да кроз врло препредену игру »Стожера«, »Судова« и »Бранитеља« сакрије праву истину, ослаби будност и омогући својој руљи крвника да лакше хватају и убијају сваког ко се иоле супротставља страховлади његове банде.

Своју суровост и бруталност подједнако је испољавао и на војницима, а нарочито домобранима. На смрт је осудио и стријељао предсједника домобранског усташког суда у Сарајеву Ивана Кликића, зато што се је »огријешио« о усташке законе, приликом суђења изрицао је благе казне и судио усташама. 

 

Да би још више застрашили грађане, усташе су ноћу између 27. и 28. марта 1945. године објесили на Мариндвору, од Фабрике дувана до Земаљског музеја, 55 грађана.

Било је ту и мушкараца и жена, омладине и стараца. Меду објешенима био је и један број полицијских чиновника. Према казивањима неких грађана који су становали у непосредој близини, један број објешених донесен је већ поубијан, а други су убијени вјешањем.

Као разлог вјешања, у Вечерњем листу од 28. марта 1945. године, објављено је: »Казна одмазде вјешањем због дјела уморства и атентата«. Наводно у времену од 22. до 24. марта 1945. године убијена су четири полицијска агента. 

На Маријин-Двору су објешени: Омер Фазил Омер, Рагиб Сарић, Ћамил Скандо, Мурадин Чобо, Хајро Хаџовић, Махмут Арсланагић, Хамид Авдић, Мустафа Спахалић, Хамид Таловић, Хасан Хајдаревић, Алија Меретлић, Салих Мујканхоџић, Ахмед Вилогорац, Шућрија Лукавац, Афан Опијач, Хусо Исламовић, Лутвија Шаран, Пашо Авдић, Салко Зубчевић, Авдо Мулахасановић, Едхем Кустурица, Павле Павлин, Анђа Буђен, Рагиб Крехо, Омер Делалић, Едхем Сарић, Мухамед Потогија, Мехмед Карамехмедовић, Суљо Пашић, Станко Ројник, Касим Сарић, Жарко, Вељко и Зора Одовић, Мане Левнајић, Ана (Анка) Пауковић, Штефанија Черкез, Илијас Смајлагић, Станислав Кешко, Хашим Шукрин, Инес Самарџић, Хамдија Хоџић, Мустафа Ћемаловић, Маринко Тушевљак, Душан Мочевић, Владимир Мирковић, Милан Живак, Мићентије Тадић, Милосав Микаиловић, Јоцо Ликић, Милош Чикић, Милорад Петровић, Боривој Перић, средњошколци Видоје Стевић и Слободан Николић.

29. марта 1945. године улице Сарајева биле су излијепљене плакатима са именима и пресудама тобожњих преступника против тзв. НДХ. Од 85 именованих родољуба, 44 су осуђена на смрт стријељањем, а остали на временске казне од 3 године до доживотне робије, док су тројица осуђених на смрт стријељањем »помиловани« одлуком Лубурића и осуђени на временске казне. На плакатима су назначени бројеви и датуми пресуда.

С таквим плакатима о наводним суђењима, помиловањима и сл., Лубурић је желио да прикаже како поступа по некаквим законима. Да би приказао ту своју »закониту работу«, дешавало се и то да у недостатку бранитеља, приликом импровизованих суђења, члан судског вијећа преузме ту улогу.

То је, у ствари, био врло смишљен параван искусног злочинца и префригани начин сакривања најкрвавијих свирепих злочина. Веома мали је број преживјелих, оних који су осуђени на временске казне, а врло велики оних који су мучени и убијани а да нигдје нису записани осим у срцима родбине и пријатеља.

Тек послије ослобођења Сарајева откривена је права истина и пронађени су језиви докази злочиначког насиља над Сарајлијама. Најстрашнија звјерства одиграла су се у вили »Берковић«. Та зграда је била чувана начичканим пушкомитраљезима, сталним стражама и патролама усташа.

Подрумске просторије претворене су у најкрвавије мучилиште. Људи који су становали у непосредној близини, често су чули ужасне крике, вапаје, јауке и пуцње. Лубурићеви злочинци су настојали да прикрију стварност која се одигравала у тој кући.

Непрестано је свирала бучна музика. Али то није могло да прикрије боли. У овој »кући ужаса« пронађена су стравична свједочанства. У парку су откопана 23 унакажена леша, на само пола метра дубине, а потоци згрушане крви прекрили су подрумске просторије. Месарске ченгеле, казани за кување живих људи, бодежи, пегле, дугачки чавли, длијета, разна клијешта итд. — представљали су средства за мучење.

Изгледа то је био једини алат којим су Лубурић и њему слични градили НДХ. На пресудама је јасно писало: »Казна смрти стријељањем«. Зар су сви ови »реквизити« били потребни за стријељање? Како су извршаване казне, то најбоље свједоче откопани лешеви.

Лица и остали дијелови тијела су им били до те мјере унакажени да их је било тешко препознати. Један број су препознали по одјећи или изразитим карактеристикама на тијелу које нису уништене. 

Друга, још масовнија, гробница, откривена је на Дариви гдје су ексхумиране 74 жртве усташког терора. На лешевима убијених су такође били упадљиви трагови дивљања и масакрирања.

Два дана прије ослобођења испражњени су сви усташки затвори, по наређењу Лубурића. Преостали затвореници, њих око 460, отпремљени су посљедњим транспортом за Јасеновац. Према подацима Јавног тужилаштва НР Хрватске, број 105/48 од 13. 9. 1948. године, а у вези са саслушањем Емила Тука и процесом против Љубе Милоша, потврђује се да су сви антифашисти из Сарајева (око 460), који су у априлу 1945. године упућени у Јасеновац, настрадали тако што су отишли директно у Градину на ликвидацију.

Нису ни дошли у логор Јасеновац. Према изјави Љубе Милоша и осталих оптужених јасеновачких кољача, нико се из ове групе није спасио. Брза ликвидација је извршена због тога што су се усташе спремале за повлачење и настојале уништити што више трагове својих злочина.

Након рата

И Лубурић је у прољеће 1945. бјежао на Блеибург, но није упао у руке правде, него се успио пробити најприје према територији коју су контролисали Американци, да би се послије рата настанио у Францовој Шпанији.

У аугусту 1950. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у Чикагу у којој захтијева да ни један Хрват не смије да буде војник туђе, нехрватске армије. Након тога је отпутовао у Хамбург да би основао регрутни центар Павелићевих усташа.

Лубурић је био активан на западу у разним емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се са Павелићем 1955. и искључен је из усташког покрета.

Према изворима ЦИА из Буенос Аиреса, Лубурићев посао у Њемачкој је добио благослов британских власти. Био је веза између усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у послијератном добу, стварајући 1957. године организацију Хрватски народни отпор или ХНО. 

У Шпанији се крио под именом Висенте Перес Гарсија. Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швицарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију.

Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент Удбе Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, тако што му је чекићем разбијена глава.

(Агенције)