Срамотан избор новог директора РАК-а: Ко и са ким тргује!?

- Гдје наћи још једну Босну и Херцеговину? Тако малу, а с аферама, смрадом који би загадио простор и пуно већима. Гдје се још осим овдје, рецимо, може и криза, какву је изазвао вирус короне, искористити за пљачку алкапонеовских размјера? И то са заплетом какав није виђен ни у најцрњим криминалистичким филмовима.

Босна и Херцеговина 11.05.2020 | 14:45

Пише: Славо Кукић

Да се за набавку медицинских средстава и опреме – и што је још важније, захваљујући умрежености с државним боговима – ангажују малинари, сластичари, нема ко није, сви осим оних који би и требали. Који су за набавку таквих средстава и опреме једино и регистровани.

Има ли, потом, изузев БиХ, још и једна земља на свијету у којој се служба божја организује за спас душа оних који су убијали недужан свијет као што су усташки џелати убијали по овој? Али, и да то осуђују они који главешинама из самих врхова идеологија, које су иза таквих похода стајале, посвећују имена школа и улица, као што се ових дана у осуди организације „службе божје“ у сарајевској катедрали за спас душа у Блајбургу изгинулих лубурићевских фаланги, утркују поштоваоци Мустафе Бусулаџића?

У поплави таквих догађања, међутим, испод радара промакне понеки који не би смио. Они чији су разорни учинци најмање исти, ако не и већи од апострофираних. Не тако давно, примјерице, прије само коу недељу, предсједавајући Савјета Регулаторне агенције за комуникације (РАК) поднесе оставку на мјесто и првог човјека и члана овог регулаторног тијела.

Зашто?

Зато што, је угледни сарајевски адвокат најавио да у избору новог менаџера ове институције није испоштован стручни него искључиво критеријум политичке подобности. Да, још конкретније, дио чланова Савјета није гласао по властитом увјерењу него по налозима које је добио споља. Од политичких моћника чијим су вјетром у Савјет и дошли – и тиме обесмислили РАК као независну регулаторну институцију. Направили од њега чудовиште за чије одржавање у животу он сам не жели сносити одговорност. И не жели, наравно, бити дио тог друштва.

Да фарса буде још већа, чланови Савјета РАК-а, који, колико преко ноћи, доживјеше лично „просветљење“, глас дадоше оном кога су током његова мандата, а и јавни сервис на чијем је челу био, свако мало кажњавали због непоштовања и закона и основних начела новинарске професије

А да се не ради о флоскули него дијелу ужасне стварности свједоче и разлози које је човјек треснуо о стол. У Савјету је, вели, владао консензус да је досадашњи директор увјерљиво испред осталих – посебно испред изабраног – и да му вођење РАК-а повјерити треба још један мандат. То исто, међутим, није потврдио и исход електронског гласања, на које је Савјет присилила корона криза и оне који одиграше улогу тројанских коња поштедјела директног погледа колегама у очи.

Четири члана овог тијела, наиме – два из Бање Луке, два из Мостара – свој глас дадоше другом, бившем директору једног од јавних сервиса, бившем директору РТВ Републике Српске, који је и на тој дужности плату примао као послушник једног од етничких баја. Јер, на њу је, сазнало се накнадно, дошао из фотеље шефа кабинета предсједника РС – и то, и у мандату актуалног и бившег првог човјека овог ентитета.

Да фарса буде још већа, чланови Савјета РАК-а, који, колико преко ноћи, доживјеше особно „просвјетљење“, глас дадоше оном кога су током његова мандата, а и јавни сервис на чијем је челу био, свако мало кажњавали због непоштовања и закона и основних начела новинарске професије. И због кога су се, изричући санкције њему и кући којом је кормиларио, и сами слагали да је јавни сервис, РТВ РС, претворио у пушкарницу партије која, свакодневно заглупљујући га, под властитом шапом држи тај дио ове земље.

Но, тиме се прича и не завршава. Напротив. Све што се накнадно у вези с апострофираном цивилизацијском срамотом догоди сугерише да живимо у друштву у којему се то доживљава најнормалнијим. Јер, ако добро упратих, на њу не реагује нико осим првог човјека СДП-а који је позив у помоћ одаслао на све стране – и домаћим институцијама и међународним организацијама. И упозорио их  да такве одлуке могу изазвати само још разорније посљедице – и додатно атаковати на ионако угрожена „људска права, слободу и демократију у нашој земљи“.

Но, кога од њих то мучи? Савјет министара и колегије Представничког и Дома народа државнога парламента? Смијешно. Па, они тим гадостима и сами аплаудирају. ОХР-у, ОЕБСУ-у, амбасадама земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира, на чије је адресе позив за помоћ такође одаслан? Још смјешније. Јер, сви они су ту већ петнаестак година најобичнији статисти. И зашто би им након година игнорисања сада жгаравицу изазивала информација о ономе што је све у мандату на мјесту директора РТРС-а радио извјесни Драшко Милиновић?

Или информација да је због тога овом јавном сервису и његову директору Савјет РАК-а, оно исто које га сада доведе на мјесто главног ауторитета куће којом управља, у задњих шест година изрекло чак 19 казни, због којих су, јер су се изругивали с елементарним начелима новинарске професије, и РТРС и њезин директор били присиљени искеширати 250 хиљада марака с грбаче властитих претплатника, а да их за дозволу да то учине ни на који начин нису приупитали.

Ево што на све то шуте политички циркусанти.

Па, од њих се друго ништа ни није могло очекивати. Јер, том соју је важно само како с леђа пореских обвезника у властите џепове инкасирати „мрвице“ о којима сви остали могу само сањати.

Али, шуте и сви остали.

Не упратих, рецимо, ни гласа отпора таквој пракси из редова интелектуалне касте ове земље. Која би, кад би се понашала манхеимовски, морала бити коректив, савјест босанскохерцеговачкога друштва. А која се понаша управо супротно. На начин који јој не даје ни најмање право на припадање свијету интелектуалнога. На начин као што се, примјерице, понашала њемачка интелектуална каста у вријеме Фüхрера. Да је и сама дио широке подршке сулудим идеолошким концептима или да барем, није ли пристала на најсрамнију улогу, не отвара уста као да се ништа ни не догађа.

Како другачије, уосталом, третирати понашање чланова Савјета РАК-а и њихов глас за човјека у чијем вишегодишњем санкционисању су небројено пута и сами учествовали? А међу њима су, ако добро разумјех, чак тројица универзитетских професора, један и ректор – јединог, како та „интелектуална громада“ има обичаја рећи, свеучилишта на хрватском језику у БиХ. Или, од њих тројице барем двојица, можда и све до један, уче студенте основним принципима новинарске професије. И причају им о новинарској етици као вриједности без које нема ни новинарства као часне професије.

Зар све то није туга голема?

Зар њихов глас у Савјету РАК-а не значи шамар и читавој интелектуалној заједници? И каква је разлика између оног што учинише они и оног што је тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека чинила читава плејада Хитлерових интелектуалних убица?

Ево, прилика им је, нека сами објасне. Јер, не упратих да су то учинили до сада. Да су чак и покушали. Али ево, позивам те „интелектуалне тенкисте“ нека објасне јавности гадарије којима су пљуску опалили читавој академској заједници. Или, ако сматрају да нису, ако их увриједих, нека ме туже. Не би, уосталом, ни то било први пут у историји. Од сличне логике зазирао није интелектуални шљам ни на другим свјетским меридијанима, служећи моћницима који су сличнима онима којима служе и национални интелектуални трубадури у Савјету РАК-а.

Неће, на моју жалост, ти пробисвијети учинити ништа од наведеног. Шутјет ће као и до сада – и бити на располагању господарима којима су и све ове године били. Њихова је несрећа, међутим, што има неко ко све, па и гадарије које они чине, биљежи. Историја. И она им неће заборавити. И она ће их смјестити баш тамо гдје треба. На сметљиште.

Али, нека не брину, неће историја зажмирити ни бескрајним колонама интелектуалних ћутолога. Онима којима живот пролази у логици „не таласај“. И склони се. Онима који очи стишћу и пред најотворенијом пљачком свега што су деценијама, па и вијековима, стварале генерације. Онима крај којих атаци на универзитетску аутономију – а онима на зенички универзитет, којима се и на посљедњи јавни универзитет жели ставити шапа, понешто сам у могућности и сам свједочити – пролазе као крај „турског гробља“. Онима који не отварају уста ни пред најбескрупулознијим атацима на људска права и слободе – али и право човјека на биолошку егзистенцију. Онима који, да не набрајам даље, и на најотвореније тоталитарне трендове одмахују руком. Јер, све то се, тобоже, не тиче и њих самих.

 Неће, хоћу рећи, историја зажмирити ни онима који, за разлику од  „регулатора“ у Савјету РАК-а, нису дио првог „интелектуалног ешалона“ овоземаљских богова, али су свједоци који пред њиховим, и недјелима њихових налогодаваца не отварају уста. Који свједоче историјском пљувању, којему су због чињења дијела кастинске им заједнице, али и због властите шутње налик оној њемачкој из прве половине XX. вијека, сами изложени. Неће им, понављам, историја заборавити. Ни прешутјети.

Напротив, макар и пост мортем, о њима ће изрећи оно што их је и за живота ишло. Да никада нису ни били дио касте која барем покушава, камо ли игра часну улогу друштвене савјести. Него да су, сасвим супротно, и живјели и свијет напустили као најобичнији шарафчићи једног тоталитарног режима. И једног типа тоталитарне свијести.

(ДЕПО ПОРТАЛ/БЛИН МАГАЗИН)

Ставови изречени у овом тексту одражавају ауторово лично мишљење.