Борба са вирусом корона с прве линије фронта

Обожавам свој посао јер је препун изазова и динамике, сваки дан спасемо бар један живот. Зато, када је стигао позив из Београда, иако се радило о жаришту епидемије, ни секунд се нисам премишљала.

Србија 10.05.2020 | 20:00

Тако за Блиц прича Ваљевка Горица Манојловић (32), анестетичар, један од девет здравствених радника из града на Колубари који су у пику епидемије короне били пребачени у клинике у Београду као помоћ престоничким колегама на првој линији фронта.

Поред колеге анестетичара Стефана Стефановића (26), Горица је била једна од најмлађих кадрова ваљевске болнице који су се одазвали позиву Министарства здравља. На тај начин 14 радних дана провела је у респираторном центру Интензивне његе КБЦ “Звездара”.

Као на фронту

– У тренутку када сам дошла на одјељење, од 20 пацијената, њих 15 је било на респираторима са тешком клиничком сликом, у крајње озбиљном стању. И заиста је било као на фронту. Времена за преиспитивање или страх нема, постоји само максимални фокус на све научено током школовања и током праксе, да се у свакој секунди рада уради све шта је потребно да људи наставе да дишу – прича Горица.

Радни дан јој је трајао четири сата, након чега би усљедила пауза од 24 сата јер, како објашњава, под опремом у којој се радило физички више није могуће.

Послије 15 минута у скафандеру већ креће да вам не буде добро

– Већ послије 15 минута због скафандера, двије маске, наочара, визира, каљача и три пара рукавица почињете да осјећате како вас све стеже, креће врућина, мучнина, главобоља и отежано кретање и дисање. Тако је првог дана, нешто је лакше другог, а већ трећег или четвртог се навикнете на опрему. Све вријеме неопходна је максимална концентрација на пацијенте и инструменте. Некада се, када наочаре замагле и када због три пара рукавица немате потпуни осјећај у рукама, дешавало да нисам сигурна да ли ћу из прве убости пацијента или себе приликом вађења крви – открива анестетичарка.

Она истиче максималну подршку и сарадњу домаћина из тог дијела КБЦ “Звездара”: анестетичара Марије Видаковић и Срђана Ћирића, главног техничара Душана Јовичића и докторки Марије Шулев и Добриле Пејчић. Сви они пак хвале рад и помоћ колега из Ваљева.

– Заиста је одвојеност од породице била тешка. Али то је наш посао, за то смо се обучавали. Толико много пута сам прије операције разговарала са пацијентима, када су уплашени видим да им значи ријеч охрабрења, када покушам да их насмијем или само држим за руку. Сатисфакција је увијек онај тренутак када је човјек скинут са респиратора и почиње да говори и да се осмјехује – закључује саговорница.

Горица је, иначе, по уговорима на одређено вријеме у болници у Ваљеву ангажована од 2009, а пар дана прије одласка за Београд је добила посао за стално.

(Српскаинфо)