Србија бесплатно школује, а Српска тестове наплаћује?!

И каква смо то ми држава из које студенти одлазе у Србију да потпуно бесплатно студирају о трошку буџета Србије, а наша државица онда треба да искористи прилику и наплати им тест по привилегованој цијени од 200 марака?!

Република Српска 10.05.2020 | 15:02

Пише: Славиша Раковић

Није прошло дуго од најаве попуштања ванредних мјера у спречавању епидемије корона вируса код нас, а и у цијелој Европи, а већ свједочимо новом таласу импровизације у Републици Српској.

Рекло би се да је Република Српска једна од предузетничких земаља, јер су за вријеме епидемије и провођења мјера грађани могли да се увјере у чињеницу да несташица неке робе упорно изазива доношење мјере која захтијева употребу такве робе.

Ево, и у нову нормалност улазимо са маскама и рукавицама, које су један дан потребне у пару, други само на отвореном, трећи дан само маска, а рукавице и маска у трговини.

Наравно сада и маски и рукавица има по упетострученим цијенама, а има и оштрих казни за њихову неупотребу. И док припадници Полиције или немедицинско особље, чак и у најближем контакту са зараженим особама не добијају заштитна средства адекватног степена заштите, трговина фалш маскама и хигијенским рукавицама цвјета.

Наши „стручњаци“ су остали нијеми, ни зрна полемике, али држе се оне „од вишка глава не боли“, што је тачно, јер грађане боли џеп на више начина.

Најновији доказ препуштања тржишту је такозвано комерцијално тестирање на корона вирус.

Како је дошло до комерцијализације?

Дакле, имамо само најаве сусједних земаља да ће у склопу попуштања мјера доћи и до отварања граница и свака земља је најавила своје услове. Наглашавам најавила. На данашњи дан, ни сутрашњи границу нећете прећи тестирани или нетестирани, прећи ћете само у случају неодложног посла, по овом или оном основу.

И гле чуда, ту се одмах нашао наш Институт за јавно здравство да понуди услугу комерцијалног тестирања. И не само тамо, они ову услугу за сада нуде само студентима и грађанима којима је потребна за регулисање радног односа.

Цијена утврђена цјеновником установе је свега 200 конвертибилних марака по тесту који ће грађанин обавити у Бањој Луци.

Ко је од Института тражио да понуди услугу, ко је дефинисао услове, ко је у управним тијелима? То су питања на која нећемо добити одговор.

Наравно, да се у медијима и међу грађанима јавила узнемиреност. Суочени са 200 марака трошка ради задовољавања оправданих потреба, сви су почели кометарисати овај потез.

Дата је упоредна цијена из Федерације, али за другу врсту теста (на антитијела), као типичан примјер прве реакције.

Како сваки коментар код нас изазива саблазан владајућих елита, одговор Института се засновао на такозваној струци, али је заобишао да одговори на који начин је покренуо комерцијално тестирање грађана.

Да живимо у озбиљној држави, која брине о својим грађанима, а не о додатним изворима прихода, требало би прво да власти склопе споразуме о режиму преласка границе са сусједним земљама и да договоре услове.

Онда би та иста власт требала да нађе начин да омогући испуњење услова за грађане. Зашто? Па ради се очигледно о великој потреби грађана, на крају крајева, њиховом праву да се крећу и ван граница наше земље, као и о праву на повратак.

Како било ко може да грађанима излази у сусрет са полуинформацијама? Како ће грађанин који се тестира и оде у Србију, проведе тамо седам дана, да се врати у своју домовину? С тестом, без теста, у карантин?

Ово су само почетна питања. Пошто се говори о такозваном здравственом пасошу, како неко нуди услугу са међународном тежином, а да уопште није провјерено нити познато да ли се документ какав издаје Институт прихвата?

И каква смо то ми држава из које се студенти одлазе у Србију да потпуно бесплатно студирају о трошку буџета Србије, а наша државица онда треба да искористи прилику и наплати им тест по привилегованој цијени од 200 марака?!

Дакле, како може нешто да постане комерцијално прије него што се уопште зна какву комерцијалну вриједност има?

С друге стране како може бити комерцијално нешто што се намеће као обавеза великом броју грађана и наравно разним категоријама грађана?

Доступност тестирања која је локацијски приступачна највећем броју грађана није омогућена.

Држава у којој власт није способна ни да размишља о наредних мјесец дана у склопу укупних мјера нормализације, а која потпуно приватизовано и комерцијализовано наводно нуди рјешење својим грађанима, а у складу са својим поиањем трошковника и зараде, почиње све више да губи атрибуте државе и све више личи на неко предузеће.

Није се лако надати, али се искрено надам да неко може ствари довести у ред, поставити нормалан редослијед активности и донијети одговарајући програм којим се могу задовољити потребе грађана.

(БН)