Ђурђевдан у доба короне у Семберији

Опака болест „ковид 19“, коју је изазвао вирус корона, значајно овога прољећа утиче на свеколики живот људи, па и код нас. Мијења се и оно на шта смо одвајкада навикли а све у циљу да се сачувају живот и здравље. Тако су у доба короне први пут од када се у семберској равници упражњавају обичаји поводом великог правосланог празника Светог Георгија или Ђурђевдана, а томе има неколико вијекова, изостали бројни обичаји, па и они ритуални, везани за здравље, бирићет, радост и благостање, али се Ђурђевдан ипак слави.

Вијести 06.05.2020 | 10:54

Због провођења мјера колективне заштите од ове опаке болести која хара цијелом планетом Земљом први пут се ова крсна слава обиљежава у породичном кругу, без гостију – само ломљењем крсног хљеба, паљењем славске свијеће, узимањем жита и уз упаљено кандило. Овако нешто не памти се да је икад било, па чак ни у вријеме туђинске владавине, ратова, устанака, буна, природних непогода и свих опаких недаћа.

Остаће тако забиљежено да је Ђурђевдан ове преступне 2020. године обиљежен достојанствено и породично. Нека се и то зна за вијеки вјекова.

Ђурђевдан је, послије Светог Николе, најчешћа и најомиљенија крсна слава у семберској равници, а велики број породица слави га овдје више од два и по вијека, још од када су славску икону донијели њихови преци из старог кршевитог херцеговачког краја.

Са иконом донесени су и горштачки ђурђевдански обичаји који су до овога прољећа увијек упражњавани. Овога пута због короне једино су скоро све сеоске породице у Семберији синоћ, уочи Ђурђевдана, на капије, на куће и њиве поставили љескове крстиће, заштитнике и чуваре укућана, жита, стоке и свег њиховог имања. Сви остали обичаји су овога пута изостали.

А њихово упражњавање у Семберији, тако и на планини Мајевици, у Зворничком Подрињу, у Мачви, Јадру и Срему некада је почињало још крајем априла, а завршавали су се уранком лицем на Ђурђевдан. Наиме сеоски момци, ратари и сточари, неколико дана крајем априла обилазили су шуме тражећи витка и висока стабла дрвета јохе, јошике или јове, које ће на раменима донијети уочи празника и поставити га на сеоској раскрсници са крстовима при врху.

Вјеровало се да стабло јохе штити све мјештане и њихова имања од болести, похара, паљевина и остлих неприлика. Јошиково дрво сјеку и носе на раменима момци и то чине слично као и са божићним бадњаком. Постављању витког дрвета, уз пјесму игру и весеље, присуствују сви мјештани села, украшавају га цвијећем и бијелим пешкирима, па оно остаје све до наредне године, када се на његово мјесто ставља ново стабло.    

Након овога уочи Ђурђевдана сјеку се љескове младице и од њих се праве крстови који се стављају на улазне капије, на кућна врата, на остале зграде у домаћинству и на баште и њиве. И ово се чини уз молитву да их заштити, а посебно од олује и града. И љескови крстићи остају цијелу годину дана на мјесту гдје су постављени.

С првим мраком уочи Ђурђевдана обичај је да се сјече дјевојачко цвијеће, углавном милогух који се некада највише гајио око сеоских кућа. Тај обичај је уједно био надметање дјевојака и момака. Првих да сачувају свој перивој и да онда цијелу годину дана задиркују момке, а ови други да, било на који начин, па макар чекајући погодан тренутак до јутра, одсјеку бар један струк милодуха и да га ставе на своју капију, што је значило да су вјешти спретни и да су наканили да се те године и ожене.

Надметање дјевојака и момака траје од вечери до јутра, јер је и обичај да се дјевојке на неком извору или текућој води окупају и да на главу ставе вјенчиће од цвијећа. Дјевојке су настојале да пронђу најзабитије мјесто за ђурђевданско купање или на свом бунару, како би обавили то ритуално купање за које се мисли да јача здравље, али и дјевојачки дух и тијело.

Момци настоје да пронађу та скрита мјеста или да се крадом приближе бунарима у двориштима и да покраду дјевојачку одјећу.
Све се то одвија прије изласка сунца, након чега сви заједно, и побјеђени и побједници у том надметању, одлазе на ђурђевдански уранак у цркву.

Док у овим равницама и побрђу није била интензивна, добро организована производња хране и док због тока нису преорне све утрине, испашишта и пропланци, многа домаћинства на Ђурђевдан су први пут изгонили стоку на пашу.

Очито је да су сви ови ђурђевдански обичаји и враголије донесени из старог, сточарског кршевитог завичаја на југу, па се и дан данас упражњавају, скоро у изворном облику како је то некада чињено и у Херцеговини.

Остало је, ето, то тако да се обичаји чувају и преносе с кољена на кољено и да се зна у овим крајевима око двију великих ријека Саве и Дрине, те гора Мајевице, Гучева и Фрушке ко смо, чији смо и одакле смо.
То могу чинити само потомци горштака сточара који су у новим завичајима постали равничари орачи и копачи, јер им је тако нешто досудило судбинско коло.

А проћи ће и пандемија вируса корона, па ће опет бити све по старом. Бар када је ријеч о обичајима и наслијеђу једног народа.

(БН)