Државни удар!

Како нам је подваљено ванредно стање и зашто се урушава уставни и правни систем Републике Српске?

Република Српска 30.04.2020 | 18:36

Политичка игра на гурању парламентарног живота на маргину збивања, доминација извршне гране власти над парламентом, безбројни закони и буџет који се доносе по хитном поступку су појава која траје већ дуже од деценију, а кулминирала је наступом ванредног догађаја – пандемије корона вируса.

Народна скупштина је још једном подвргнута насиљу које проводи Милорад Додик, јер је тешко другачије институционално смјестити ову личност у уставне оквире Републике Српске. Насиље већине није ново, али је нова спремност да се на најгрубљи начин крши не само Устав Републике Српске, него и закони. Укупан производ посљедица по Републику Српску је тешко процијенити, јер је распон кршења уставног уређења и правног система изузетно широк.

Устав Републике Српске ван сваке сумње овлашћује Републику општим нормама па тако члан 68. наводи да Република доноси мјере из своје надлежности за случај ратног стања и ванредног стања које прогласе институције Босне и Херцеговине, као и мјере за случај ванредног стања које прогласе институције Републике Српске;

Дакле, имамо ситуацију да ванредно стање могу да прогласе:

а) институције БиХ

б) институције Републике

Случај ванредног стања који проглашавају институције БиХ није регулисан Уставом БиХ, али јесте чланом 11. Закона о одбрани БиХ и то чланом 10. поменутог закона (Надлежност Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине) Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Парламентарна скупштина) надлежна је да:

а) прогласи ратно стање на захтјев Предсједништва у случају директног напада на Босну и Херцеговину или дио Босне и Херцеговине,

б) прогласи ванредно стање на захтјев Предсједништва када постоји пријетња постојању Босне и Херцеговине, пријетња напада на Босну и Херцеговину или било који дио Босне и Херцеговине или непосредна ратна опасност,

Дакле ради се о случајевима из домена “ратне” проблематике и непосредне ратне опасности, мада је у Републици Србији формула о пријетњи постојања искориштена за увођење ванредног стања у Србији. Углавном, јасно је да се ово ванредно стање односи искључиво на РАТ.

Институција Републике Српске која проглашава ванредно стање је НСРС.

То је регулисано чланом 69. Устава Народна скупштина, у складу са Уставом и законом, проглашава: Ванредно стање за Републику или дио Републике у случају угрожавања безбједности, усљед елементарних непогода (поплава, земљотреса и пожара), природних катастрофа, епидемија, повреда људских права и слобода и нормалног функционисања уставних органа Републике.

Одредбе става 3. овог члана се не односе на употребу војске и друге мјере из надлежности институција Босне и Херцеговине.

Јасно је да је НСРС једина надлежна да прогласи ванредно стање у Републици, јасно је да је наведено да се то односи и на случај епидемија, али остаје ограничење да то треба да уради на основу устава и закона, дакле под условима и ограничењима закона који се односе на такве ситуације.

На основу којег закона је Народна скупштина донијела одлуку о проглашењу ванредног стања је следеће валидно питање. Одговор је да таквог закона нема. Пошто имамо ситуацију епидемије било би логично да таква одлука произађе из Закона о заштити становништва од заразних болести као леx специалис закона за случај епидемије, те Закона о заштити и спасавању становништва као општег закона за све ситуације које су наведене у уставном овлаштењу НСРС.

Дакле имамо потпуну дефицијенцију уставног поретка јер је уставом предвиђено нешто што законима једноставно није. Оба закона познају термин ванредна ситуација, а чији садржај и јесте једнак ванредном стању, уз употребу термина ванредно на читав низ питања.

Можемо закључити да је предлагач закона које је усвојила НСРС или превидио да је текст закона неусклађен са текстом устава или преписивао из Србије (што је хипотеза вриједна истраживања). Углавном све ово је промакло и Уставном суду Републике Српске који редовно надгледа правни систем и скреће пажњу на неусклађености или пропусте у правним прописима.

Следећа уставна заврзлама је настала из овлашћења предсједника Републике Српске.

Члан 81.

Предсједник Републике за вријеме ратног стања и ванредног стања, којег прогласе институције Босне и Херцеговине, ако Народна скупштина не може да се састане, на приједлог Владе или по сопственој иницијативи и након што саслуша мишљење предсједника Народне скупштине, доноси уредбе са законском снагом и о питањима из надлежности Народне скупштине и именује и разрјешава функционере, које бира, односно именује и разрјешава Народна скупштина.

Ове уредбе, односно одлуке, о именовању и разрјешењу предсједник Републике подноси на потврду Народној скупштини чим она буде у могућности да се састане.

Актима Народне скупштине, односно актима предсједника Републике ако Народна скупштина не може да се састане, за вријеме ратног стања које прогласе институције Босне и Херцеговине и ванредног стања могу се, изузетно, док то стање траје, обуставити поједине одредбе Устава које се односе на доношење закона, других прописа и општих аката и предузимања мјера републичких органа и на поједине људске слободе и права, осим слобода и права из чл. 10, 11, 13, 14, 15, 17, 18, 19, 20, 24. и 25. Устава, мијењати организација и овлашћења извршних, управних и правосудних органа и њихов персонални састав, као и територијална организација у Републици.

Дакле имамо једноставну дефиницију услова за дјеловање предсједника Републике:

1.Ратно и ванредно стање које прогласе институције БиХ (како је раније и наведено)

2. НСРС не може да се састане 

3. На приједлог Владе или на сопствену иницијативу

Може дјеловати законодавно доношењем уредби са законском снагом или вршити именовања из надлежности НСРС и још низ овлашћења укључујући и територијалну организацију Републике.

У другом ставу се даје алтернативно овлашћење НСРС или предсједнику Републике у случају и једном и другом да могу обуставити поједине одредбе Устава и тако даље. Дакле овај други став никако није тумачење и наставак овлашћења предсједника, него и НСРС, што правно технички изгледа потпуно апсурдно.

На крају имамо ситуацију да се НСРС састала и донијела одлуку о ванредном стању, без образложења и без упоришта и у једном закону, иако је такав услов императивно наведен у уставном овлашћењу НСРС.

С друге стране имамо једну неприродну ситуацију, дакако и неуставну, да је Предсједник Републике преузео овлашћења НСРС без икаквог правног основа и то најмање у двије ствари:

1. Нема чињеничне потврде да се НСРС не може састати, а институције БиХ су прогласиле ванредно стање

2. НСРС је прогласила ванредно стање и нема сумње да се њеним актима могу ограничити уставна права и слободе, али није познато којом одлуком и ко је прогласио да се НСРС не може састати када већ само засједање доказује да се састала, те којом одлуком су пренесена овлаштења на предсједника Републике, када то већ није урадила Народна скупштина

3. У оквиру којих законских овлаштења, а устав их наводи, се уводи ванредно стање када оба валидна, примјењљива закона не предвиђају

4. Законска дефиниција ванредне ситуације се у сваком погледу поклапа са ванредним стањем и тешко да било ко може извући било какву нијансирану разлику, осим ако постоји консензус да законодавна материја не задовољава реалну потребу за отклањање изразито тешких посљедица које закон није могао предвидјети. Но и то не би требало подлијегати већој дискусији када се закони добро прочитају.

ТО ЈЕ УКРАТКО НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ИЗВРШЕН ДРЖАВНИ УДАР И САМОУКИНУТ ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Предсједник Републике је почео да доноси уредбе са законском снагом и то врло неславно и незаконито.

Уредба о забрани ширења панике и увођење прекршаја за наводно мање друштвено опасне појаве, јер је иста материја уређена кривичним законом је толико неподношљиво бесмислена да је срећом укинута од стране доносиоца.

Паника и неред морају бити толико материјално изражени и доказиви да би били кажњиви по кривичном закону, а колика је њихова друштвена опасност у случају изношења неког мишљења, става или погрешне информације представља заиста само вољу онога ко тумачи садржај.

Не треба заборавити ни примјену такозваног закључка Штаба за ванредне ситуације и издавање прекршајних налога.

Што се тиче уредбе о роковима у поступцима…….то је привремена мјера и НСРС је могла на врло једноставан начин и по хитном поступку донијети ове мјере.

Ребаланс буџета без сазивања НСРС такође би био неуставан.

Сада се припрема или можда не Закон о фонду (фондовима) солидарности за отклањање посљедица епидемије. Треба јасно нагласити да се Влада користила Фондом који је искључиво основан за поплаве и прикупљала средства незаконито. Да се Фонд за ове намјене може основати само законом и да пословање овог фонда прелази ван рокова “ванредног стања” такође и потреба фонда не може бити да дјелује унутар ванредног стања, јер текућа средства за све видове борбе против епидемије мора обезбједити буџет Републике и буџети локалних заједница.

Има још...

ПАРАДРЖАВНО ТИЈЕЛО

Законом о заштити становништва је предвиђен ланац командовања и извршења који се тиче епидемиолошких мјера. НАРЕДБЕ издаје министар здравља и у погледу ванредних мјера које су јасно набројане. Напомињем, наредбе, а које се у складу с Уставом морају се објавити у Службеном гласнику Републике Српске.

Члан 43.

(1) Ванредне мјере за спречавање и сузбијање заразних болести спроводе се у ситуацији у којој долази до угрожавања безбједности и здравља људи, постојањем непосредне опасности за масовно преношење заразних болести.

(2) Ванредне мјере из става 1. овог члана обухватају:

1) ограничење кретања у зараженом и угроженом подручју и стављање под здравствени надзор лица које је било у контакту са зараженим лицем,

2) ограничење или забрану промета поједине или свих врста робе и средстава на одређеном подручју,

3) престанак рада васпитно-образовних установа и забрану окупљања на јавним мјестима,

4) увођење обавезног ангажовања запослених у здравственим установама и других грађана на отклањању посљедица настале ситуације,

5) ванредну вакцинацију, односно хемиопрофилаксу,

6) изолацију обољелих у кућним условима или другом адаптираном објекту, када  због масовног оболијевања није могућа изолација у здравственој установи,

7) уступање и адаптацију других објеката и ангажовање потребних средстава и опреме за потребе здравствене службе,

8) успостављање карантина и стављање у карантин лица које је било у контакту са лицем обољелим од посебно опасне заразне болести, те у складу са препорукама и друге мјере које природа болести налаже, односно мјере које предложи Свјетска здравствена организација,

9) информисање јавности о актуелној епидемиолошкој ситуацији, постојећим ресурсима, мјерама које се предузимају и које треба да предузму грађани.

Члан 27.

(1) Мјера карантина спроводи се у случају појаве посебно опасне заразне болести или друге заразне болести за коју се утврди да представља опасност по здравље становништва,  у објектима који у складу са епидемиолошким индикацијама и међународним препорукамаи спуњавају услове за спровођење ове мјере.

(2) На приједлог Института, министар доноси Наредбу о организовању и спровођењу мјере карантина.

(3) Институт утврђује које лице подлијеже обавези стављања у карантин, у периоду трајања максималне инкубације заразне болести за коју се изриче мјера карантина.

(4) Лицу којем се одређује мјера карантина уручује се рјешење надлежног здравственог инспектора.

(5) Лице којем је уручено рјешење здравственог инспектора из става 4. овог члана мора се придржавати мјера наложених рјешењем и под пријетњом принудног стављања у карантин.

(6) Здравствени надзор над лицем у карантину врши тим здравствених радника, здравствених сарадника и других радника, а обезбјеђење обавља орган надлежан за унутрашње послове.

(7) Лица из става 6. овогчлана која врше здравствени надзор и обезбјеђење, за свој рад, поред плате, остварују и права на основу акта о процјени ризика на радном мјесту у радној средини установе из које ово лице долази.

(8) Средства за организовање и спровођење мјере карантина планирају се буџетом Републике.

(9) На приједлог Института, а у складу са епидемиолошким индикацијама и међународним препорукама, мјера карантина може се спроводити и у кућној средини, ако за то постоје услови.

Када се сагледају ове мјере, које и сада имамо на снази јасно је да је одлука у рукама Министарства здравља, а за дио мјера као што је ограничење кретања једино је надлежан МУП Републике Српске и то наредбом министра полиције,а на приједлог министра здравља.

Нажалост ми имамо на дјелу дјеловање Штаба за ванредне ситуације који је измакао из праксе поступања надлежних органа, а који су то по уставу и закону и постао парадржавно тијело, које обједињује и креирање општих норми, њихово прописивање и чак прописивање кажњивости непоштовања мјера, а да мјере мијења из дана у дан и не објављује у Службеном гласнику.

Зашто је ово важно?

У даљем тексту су основне надлежности штаба:

1. а) руководи и координира рад субјеката и снага система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама на спровођењу утврђених задатака,

2, б) руководи и координира спровођење мјера и задатака заштите и спасавања,

3. в) разматра и даје мишљење на приједлог Процјене угрожености и приједлог Плана заштите и спасавања од елементарне непогоде и друге несреће,
4. г) прати стање и организацију заштите и спасавања и предлаже мјере за њихово побољшање,

5. д) наређује употребу снага за заштиту и спасавање, средстава помоћи и других средстава која се користе у ванредним ситуацијама,

ђ) ради на редовном информисању и обавјештавању становништва о ризицима, опасностима и предузетим мјерама,

1. е) прати организацију, опремања и обучавања јединица и тимова за заштиту и спасавање, овлашћених, оспособљених правних лица,

ж) сарађује са надлежним органима заштите и спасавања сусједних држава у ванредним ситуацијама,

1. з) процјењује угроженост од настанка ванредне ситуације и

2. и) доноси приједлоге, закључке и препоруке.

Дакле, умјесто да се бави својим послом Штаб је, игноришући шта су приједлози и препоруке, на волшебан, али свакако незаконит и неуставан начин, препознао ЗАКЉУЧАК као извор стварања права којим одређује трајање полицијског сата, ограничење кретања између локалних заједница, и још дјелује наредбодавно према министарствима и управним организацијама, што толико превазилази надлежност „руковођења“ субјектима заштите који су законом набројани и постаје креирање и доношење мјера које су у искључивој надлежности институција које су за то једино надлежне.

Дакле, министар здравља доноси мјере ограничења кретања, а МУП их проводи, као и за друге мјере.

Дакле ПАРАДРЖАВНИ орган ШТАБ је изашао из оквира свог дјеловања, а онда му је придодато координационо тијело које није ни предвиђено законом, а све да се устоличе одређене личности, а прије свега Милорад Додик који нема уставну , а ни законску позицију у Републици Српској.

Крајње је вријеме да се ова неуставна и незаконита ситуација уведе у оквире устава и закона, да се отета надлежност НСРС врати, да се престане с импровизацијама и рушењем уставног поретка.Посљедице могу бити изразито тешке и непоправљиве.

Аутор: Славиша Раковић