Јадрани нису заборавили свог хероја ни у вријеме короне

Поводом Првог маја, рођендана Момчила Гаврића, најмлађег подофицира свих армија свијета у Великом рату, на Лагатору у Лозници, представници Удружења ратних добровољаца 1912- 1918. године положили вијенац и цвијеће на споменик свог славног хероја и земљака.

Пише: Тихомир Несторовић

Јадрани су то урадили у име локалне самоуправе и Центра за културу „Вук Караџић“ баш у вријеме пандемије вируса корона и опаке болести „ковид 19“коју он изазива, поштујући све мјере заштите, јер Вукови земљаци ни у најтежим тренуцима не заборављају људе који су задужили свој род и земљу.

Момчило Гаврић (1906 – 1993) из лозничког села Трбушница, подно легендарног Гучева, свакако је један од њих, јер је још од најранијег дјетињства много доброг учинио за свој завичај, Србију и сав српски род.  

Поред споменика хероја, који је подигнут у парку бреза у Лозницинаспрам  бисте његовог ратног команданта генерала Павла Јуришића Штурма у лозничком насељу Лагатор, недалеко од касарне Војске Србије која се зове „Касарна Поднаредник Момчило Гаврић“, увијек, па и сада у вријеме пандемије, често освану цвијеће или јабуке које остављају захвални потомци славних јунака легендарне Дринске дивизије. 

Осмогодишњи Момчило Гаврић случајно је остао жив у покољу аустро-угарске солдатеске 1914. Године када је бјесомучно јуришала преко Дрине подно Гучева на Србију. Злодуси у плавим униформама поклали су испред родне куће цијелу фамилију, а он је успио побјећи у планину. Наишао је на војнике Ужичке дивизије која га је спасла.  

Са том јединицом прошао је све велике битке – Гучево, Цер, Колубару и све друге до повлачења преко Албаније. На Колубари је, уз дозволу артиљераца, повлачио конопце на топовима цијеле батерије гађајући непријатејске положаје, говорећи: - „Да побијем жгадију!“, светећи тако побијене своје најмилије на кућном прагу у Трбушници. Тада је имао осам година.

Преживио је и албанску голготу идући све вријеме пјешке са својом војском, а у томе су му помогле двије слане осушене морске рибице, које је помало грицкао, јер да их је одмах појео умро би од прекомјерне соли.

Када се опоравио и ојачао поново је стао у строј, а приликом пробоја Солунског фронта је и рањен. Момчило Гаврић био је не само најмлађи војник у Првом свијетском рату, него га је, као дванаестогодишњака славни српски војвода Живој Мишић унаприједио у чин поднаредника. Тако је био и најмлађи подофицир у свој војскама које су тада ратовале у овом рату. 

Био је послат и у Енглеску гдје је научио вожњу аутомобила, а када се вратио у Београд запослио се у том граду. Убрзо су га регрутовали у Војску Краљевине Југославије. Одређен је да војни рок служи у Пожеги. Када је старјешинама рекао да је прешао Албанију, да је рањен на Солунском фронту и да је подофицир, одмах су га ухапсили и стрпали у затвор због „ширења лажне пропаганде“. 

Други свјетски рат је провео у Беграду у некој фанрици картона, а када је главни град ослобођен већ другог дана, 21. октобра изведен је, са групом људи, на стријељање, као сарадник окупатора. На срећу неко га је препознао и тако је спасен, ко зна колико пута од смрти.

Да је бо Солунац и да је ратник нису му вјеровали ни супрага ни дјеца. Када су након ослобођења прикупљали помоћ за „браћу у Албанији“, Момчило Тешић је то одбио говорећи да му то нису браћа, јер су убијали његове саборце. Због тога је поново допао затвора. Од тада је заћутао и осамио се.

Много година касније позвали су га у београдски лист „Политику“ јер га је тамо чекао његов ратни командир. Донио му је сва одликовања, војну књижицу и подофицирске плате, претворене у дукате. 
Тек тада је проговорио, јер је имао доказе да је заиста био ратник.

У знак захвалности Лозничари су у насељу Клупци једну улицу назвали његовим именом.
Све су то потврде да га његови земљаци нису заборавили и да су му захвални за све оно што је учинио за отаџбину. 

Упокојио се 1993. године. А јабуке и даље освићу на подстаменту његовог споменика на Лагатору. Упамћен је по добру.

(БН)