Њемачки радио: Вирус корона зближио људе у БиХ

"Што је сад Иване? Што је сад Сафете? Што је сад Марко? Пита ли вас корона које сте вјере?” Ово је само једна од бројних порука сличног садржаја које се ових дана у Босни и Херцеговини појављују на друштвеним мрежама. Сурова истина да болест не бира једна је од народних умотворина на Балкану, пише пише Деутсцхе Wелле у репортажи коју преносимо у цијелости.

Босна и Херцеговина 09.04.2020 | 07:20

Међутим, има доста порука, које "не прозивају”, већ их шаљу они који су спремни помоћи: "Ако немате посао и не примате ничију помоћ, а понестало вам је хране, МОЛИМ ВАС ДА НЕ ИДЕТЕ НАВЕЧЕ У КРЕВЕТ ГЛАДНИ.

Јави ми се приватном поруком на Мессенгер без стида. Научен сам да гдје један може јести, има мјеста и за двоје.”

Било како било, али од појаве првих случајева заразе свакодневна политичка надмудривања нису прва тема у медијима; али ни у разговорима обичних људи. Чини се да је заједнички проблем барем привремено ако не помирио, онда барем примирио, оне што готово тридесет година опстају на кормилу власти захваљујући тензијама које у народу стварају.

Примјетно је то на готово свим нивоима власти, а посебно међу обичним људима, пише Деутсцхе Wелле. 

"Нема ње овдје!"

Тридесетак километара од Сребренице на лијевој обали умјетног језера Перућац на самом улазу у кањон Дрине угнијездило се бошњачко село Клотјевац. Прије рата бројало је око 70 кућа у којима су живјели вриједни људи бавећи се разним пословима: сплаварењем, сточарством, грађевинарством, неимарством, шумарским пословима.

Али било је и инжењера, умјетника и других. Доста их је у рату изгинуло, а остали су се расули од Шведске до Аустралије. У селу данас стално живи само пет породица. На улазу у село из бетонске громаде из које теку четири, као рука дебела, млаза воде, хладне љети и зими, вјеште руке мајстора бетонску громаду пресвлаче зелено-модрим мрмором.

Донијели су га овдје с обала Неретве из Коњица. Омалени вижљасти мајстор, каже да се зове Мирко, не хаје за вирус короне.

"Нема ње овдје. Овдје је све чисто. Најприје људи, па природа, ова вода је право богатство. Овдје успијевају и лимуни и смокве, таква је клима и не вјерујем да короне има. Ријетко ко и долази да би је донио”, каже кроз смијех.

Лијепо је вријеме па Мирко жури да што више уради. Има још доста посла и око џамије - показује нам педесетак метара удаљену богомољу.

"Ту има још једна мања обредна чесма за абдест (вјерско прање пред молитву прим.а.) и још неки детаљи”, каже Мирко.

"Ваљда ће послије короне народ доћи памети"

Мирко (Секулић) је самоуки умјетник из Сребренице. Ради с дрветом и каменом. На Неретви је годинама уређивао одморишта рафтера, градио фонтане, водоскоке и камине. У Берлину рестаурирао камене скулптуре на старим фасадама.

У Шведској зидао крушне пећи. У Француској експериментирао с керамиком. Слика и резбари у дрвету, израђује разне сувенире - за православне манастире, али и за Меморијални центар Поточари у Сребреници. Откуд он овдје у бошњачком селу, питам, и како то да ради око џамије.

"Људима се свидјело то што ја радим. Звали ме да радим и то је све. Мене политика не интересира. Људе дијелим само на добре и лоше, тако сам одгојен. С оним што овим рукама зарадим могу преживјети. Помаже ми један син јер ни за њега нема посла.

Други је на Малти – отишао трбухом за крухом. Супругу у рату убио снајпер, нас тројица сами живимо. И ови људи овдје су изгубили своје најмилије. Рат ником доброг није донио. Политичари нас годинама завађају да би они добро живјели.

Ваљда ће послије ове короне народ доћи до памети и увидјети да смо сви исти и да морамо живјети заједно. Она не разликује тко је од нас двојице Мирко а тко Мирсад”, каже и показује на Мирсада Бечића.

"Ми обични људи смо на губитку"

Мирсад је један од повратника и члан је грађевинског одбора за градњу џамије и пратећих објеката којег су одабрали мјештани Клотјевца и њихови пријатељи диљем свијета. Око 500 људи је донирало новац да се то изгради, јер је у рату било све сравњено са земљом.

"Ми смо презадовољни овим како нам Мирко ради”, каже Мирсад и наставља: "То што је он Србин, а ја Бошњак није нам уопште битно. Битно је да радимо, сарађујемо и као људи се поштујемо. Био је рат. Не може се и не смије заборавити шта се десило.

Јер, ако заборавимо зло ће се десити опет. Сви ми обични људи смо на губитку. У рату су само појединци профитирали, они који нам и данас кроје капу. Ми живјети и радити једни с другим' морамо, и што то прије народ схвати и прихвати, свима ће нам бити боље.”

Од почетка пандемије у многим мјестима Босне и Херцеговине добровољно се ангажирају групе младих, тако је и у Сребреници. Они као волонтери помажу у раду службама Цивилне заштите и Црвеног крижа.

Волонтери достављају храну и лијекове старијим особама и другима којима је то потребно и на подручју опћине Сребреница. Укључени су и у дезинфекцију стамбених зграда. Ништа им није тешко.

И то сматрају својом дужношћу. При том се Адем, Бранимир, Милена, Хасудин, Сабахудин и други не желе посебно истицати.

"Вук длаку мијења, ал' ћуд никада"

На корону нико није имун па ни власт, кажу неки. Могло би се закључити тако и по овом како посљедњих мјесец дана функционше власт и у Сребреници. Не чују се више унутарстраначке свађе ни код Бошњака нити код Срба. Нема ни међусобних подвала у оквиру предизборне кампање.

Све је правовремено и ефикасно организирано да се становништво што боље заштити од ширења пандемије, тако да за сада у Сребреници нема ни један обољели. Данас је под медицинским надзором свега осам особа.

Примјетне су неке промјене и код оних на већем нивоу. Тако је трочлано Предсједништво БиХ, које се иначе у мало чему слаже у потпуности, издало заједничко саопштење у којем Жељко Комшић, Милорад Додик и Шефик Џаферовић позивају грађане да "имају повјерење у институције система”, те "да прате њихове наредбе и упуте и придржавају се прописаних мјера”.

Чак је и Милорад Додик недавно у позиву свим политичким странкама у БиХ написао: „Сада није вријеме за политичке говоре. Не желим никакве такве изјаве ни коментирати. Битно је да политичари буду јединствени и окупљени око јединог циља да се спасе људски животи."

Много је оних који на све то гледају као назнаку да би се, након кризе коју је изазвала пандемија корона вируса, коначно и у Босни и Херцеговини могло почети боље и нормалније живјети.

Исто тако није мали број ни оних који сумњичаво врте главом цитирајући народну изреку: "Вук длаку мијења, ал' ћуд никада”.

(ДW)