Кунић: Судократија Уставног суда БиХ

Кључ рјешења је у доношењу Закона о раду Уставног суда којим би се коначно утврдио нормативно правни оквир његовог рада и успоставио највиши степен процедуралне правичности и на крају рјешило питање начина избора страних судија.

Република Српска 03.03.2020 | 12:44

Пише: Проф. др. Петар Кунић

У савремено уређеним државама уставно-судска инстанца оличена у уставном суду има пресудан значај за развој демократског друштва. Ради се о посебном државном органу чија је примарна функција контрола уставности и законитости општих аката која је у правилу универзална јер укључује све опште акте осим устава.

Контроли уставности подлијежу како закон у материјалном смислу тако и закон у формалном смислу. Уставни судови рјешавају и друге спорове као спорове у вези са надлежностима државних органа, спорове о повредама уставних права грађана и др.

Сложено државно уређење БиХ условило је организацију уставносудске функције према којем је уведен централизован систем контроле, при чему је као у неким другим сложеним државама (Њемачка и Русија) уважено федерално начело по којем се бирају судије. За разлику од већине земаља које су углавном прихватиле уједначен нормативно правни оквир дјеловања уставних судова, Босна и Херцеговина поред уобичајене структуре Уставног суда има посебну врсту аутономије Уставног суда. 

Члан ВИ/2б Устава БиХ је одредио да Уставни суд својим правилима уређује питања која нису уређена Уставом, а која се углавном односе на организациона, процедурална и друга питања као што су разрјешење судија, имунитет судија, питање извршења привремених мјера, извршење одлука истог суда и др.

Умјесто да се донесе закон од стране Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине којим би се регулисала та питања која су од супстанцијалног значаја за рад Уставног суда БиХ, та питања су препуштена Уставном суду да их сам регулише тзв. Правилима, што је готово непознато у уставносудској пракси. Ваља подсјетити да је такво рјешење наметнула тзв. међународна заједница на притисак бошњачке стране. 

Преузимањем регулисања законодавних питања од стране Уставног суда БиХ путем интерног подзаконског акта којег судије могу мијењати по својој вољи кад год им то затреба, драстично је угрожена судска независност а омогућена судска самовоља.
Треба нагласити да се судска независност постиже само путем подређености уставносудске власти Уставу и закону.  

Закона нема јер га бошњачка страна сваки пут одбацује, а то се десило и посљедњи пут у парламентарном мандату (2010-2014) када је мој приједлог иницијативе за доношење Закона о раду Уставног суда БиХ а лимине одбачен.

Правила Уставног суда БиХ (чл.2) прецизирају да је Уставни суд у односу на друге органе власти у БиХ самосталан и независан. Истим чланом је утврђено да ниједан орган у БиХ не може доносити законе и друге прописе који се односе на рад Уставног суда.

Није тешко утврдити да Уставни суд оваквом формулацијом дјелује ултра вирес (изван овлаштења), јер тако нешто није предвиђено у његовој надлежности, нити је Устав искључио могућност да се одређена питања везана за функционисање суда регулишу законом. 

Основ за доношење Закона о раду Уставног суда даје члан ВИ/д гдје спомиње могућност доношења закона за другачији начин избора троје страних судија након истека првог мандата. Ова самовоља Уставног суда  да забрани доношење закона или другог прописа о његовом раду је апсурд у уставносудској пракси. 

Правила су интерни акт суда (подзаконски акт) којима се уређује унутрашња организација суда а не процедурална правила и друга питања која су резервисана за законодавни орган односно за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ. Дакле, не постоји ''право на законом установљени независни и непристрасни поступак'' што садржи Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода. Недостатак процесних норми законодавног карактера ствара велику и непремостиву празнину која отвара пут арбитрерности и самовољи у поступању од стране судија Уставног суда Босне и Херцеговине.

Поред тога, Уставни суд не може забрањивати доношење закона подзаконским актом, чиме нарушава хијерархијску структуру правних аката и преузима умјесто Парламента законодавну активност. Уставни суд БиХ је самостално уредио правила свог функционисања што је својствено неким међународним институцијама и организацијама, а не органима у самосталним државама.

Са страним судијама и властитим правилима које сам уређује он све више личи на институцију међународног карактера, што потврђује и стална подршка Високог представника и већ унапријед знаног дијела међународне заједнице без улажења у уставноправну ваљаност његових одлука.

Одлука Уставног суда везана за чл. 53. Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске потврђује чисту самовољу Уставног суда гдје он утврђује да споменута одредба није у сагласности са чланом И/1, чланом ИИИ/3.б и чланом ИВ/4.е) Устава Босне и Херцеговине.

Члан И/1 односи се на правни континуитет правног поступања по међународном праву као држава, али Уставни суд у овој одредби занемарује једну битну чињеницу а то је да држава наставља своје постојање са модификованом унутрашњом структуром, а то је подјела на ентитете, који остварују своја права и обавезе према Уставом утврђеној позицији, што ће рећи  да насљеђују сва права бивше државе према утврђеној подјели надлежности Уставом Босне и Херцеговине, што ни у ком случају није спорно. 

Члан ИИИ/3.б односи се на подјелу надлежности између институција Босне и Херцеговине и ентитета, конкретније, овај члан Устава говори да ће ентитети као ниже јединице у потпуности поштовати Устав, којим се стављају ван снаге одредбе Устава или закона које су у супротности са њима...., што није спорно.

Међутим, Уставни суд је овај пут, као и много пута раније заобишао одредбу истог члана (тачка 3/а) која представља једну од темељних одредби Устава везаних за подјелу надлежности између државе и ентитета, која пресумира надлежност у корист ентитета, што ће рећи, да је према овој федералној клаузули примарна надлежност ентитета, јер каже да све владине функције и овлаштења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама БиХ припадају ентитетима.

Та одредба је врло јасна, јер елиминише сваку могућност додјеле имовине држави јер се државна имовина ни не наслућује у чл.ИИИ/1 а-ј Устава. 
Нема дилеме да би уставотворац имовину као један од најзначајнијих сегмената укључио у таксативно набројане надлежности да је то прихваћено. Према томе, државна имовина је у искључивој надлежности ентитета, што уосталом потврђују и неке раније одлуке и самог суда а и покушај доношења ранијег Закона о државној имовини који није прошао у прописаној процедури.

Очигледно је да су судски идеолози створили такав концепт суда који не дјелује на принципу јуститиа легалис већ на правди деветорице који желе правду а ла царте. Пракса у великој мјери потврђује да Уставни суд своје одлуке ситуира у политичко залеђе увијек у неком виду заштите људских права или превазилажењем својих компетенција у интересу стварања унитарне државе, а да притом тотално негира овлаштења ентитета.

Уставни суд проводи политичку арбитражу као ултима ратио у свим споровима за које сматра да су у државном интересу. Ово је константа многих одлука суда. Задатак Уставног суда није да цијени цјелисходност и сврсисходност садржаја закона и других аката државних органа, већ је његов задатак да, рјешавајући спор о њиховој уставности сачува вољу уставотворца изражену у Уставу. Он тумачи а не ствара правне норме и нема никакву улогу у ревизији Устава јер је уставносудска функција установљена функција, а не установљујућа. 

Свака власт па и власт Уставног суда мора бити ограничена и контролисана. Сано римски концепт суверености полази од апсолутне власти која се не контролише и Уставни суд БиХ отишао је у правцу успоставе тзв. судократије која с обзиром на то да нема контролне механизме може бити опасна. Кључ рјешења је у доношењу Закона о раду Уставног суда којим би се коначно утврдио нормативно правни оквир његовог рада и успоставио највиши степен процедуралне правичности и на крају рјешило питање начина избора страних судија.

(Аутор: Професор Уставног права и бивши посланик из РС у Представничком дому Парламента БиХ)