Како борци Војске РС дочекују Дан Републике?

Неправда, корупција, насиље, владавина осионих политичара и тајкуна, који краду будућност нашој дјеци. Не, то није земља коју смо сањали и за коју смо гинули, рекли су нам многи демобилисани борци Војске РС.

Република Српска 08.01.2020 | 21:46

Али, прича утихне када их питате да те ријечи, изречене уз “другарску кафу”, понове “за новине”, уз фотографију, име и презиме. Неустрашиви специјалци, деминери, тенкисти, у таквој ситуацији, експресно окрећу плочу.

Драган Поповић (45) није од таквих. Напротив. Храбар у рату, искрен у миру.

– Није ово Република Српска за коју сам се борио! Нисам се ја борио за Републику Српску из које младост бјежи, за земљу незадовољних, ојађених и обесправљених људи. Имам право да то кажем! Кога да се бојим! Нисам се бојао ни 1992. године, кад сам, такорећи као дјечак, кренуо у рат, а ни 1995, када сам једва извукао живу главу. И сад да се неком склањам! Нема шансе! – каже Драган.

Овај стасити спортиста, отац троје дјеце, имао је само 21 годину када је, тек који мјесец прије потписивања мира, на Сави код градишког моста покошен рафалом. Остао је без ноге, а умало и без главе.

 

Мјесецима се борио за живот, неколико пута је оперисан, у посљедњи час се извукао од гангрене… А онда су услиједили мјесеци и године борбе са самим собом и са тешким инвалидитетом. Драган је волио фудбал и, наравно, дјевојчице.

Мислио је да никад више неће шутнути лопту и да га ниједна девојка неће погледати. Али, млади борац се изборио. Доживио је љубав свог живота, играо на својој свадби. Истина, фудбал више заиграо није, али је данас репрезентативац у сједећој одбојци.

– Приватно сам срећан човјек, али као борац и грађанин РС не могу бити срећан. Нема у овој земљи сигурности, нема будућности за моју дјецу и дјецу мојих сабораца. Привреда је пропала, законе нико не зарезује, судство корумпирано. Направили смо од Републике анархију најгоре врсте – сматра Драган.

Његов саборац из деведесетих, Стојко Панџић (46), специјалац који је 1993. остао без ноге и без ока, данас, каже, не може замијенити протезу, па се злопати са напуклом. Лошег је квалитета, вели Стојко, она протеза што су му је преко Фонда дали.

– Није још вријеме да преко Фонда добијем нову протезу, а да бих је купио сам ваља дати 2.000 КМ. Откуд ми? Није да нисмо материјално обезбијеђени, ми ратни војни инвалиди, не кажем то, али увијек од пречег има прече. Ето, мени је мајка болесна, морам бринути о њој – каже Стојко.

Ипак, не да на Републику Српску. Своје се, вели, бранити мора. Има корупције, није да нема, али тога је каже, било увијек и свуда.

– Било је тога и у Титино вријеме, увијек се давало и доктору и директору. Знам ја то добро, био сам гардиста у ЈНА, чувао сам Титин гроб – вели Стојко.

Ипак, боли га што се данас у Републици Српској не поштује српски борац. У банци му не дају да преко реда плати рачун, у скупштини, вели, има мјеста и за попове и за банкаре, али ратног војног инвалида задуго није видио у скупштинској сали.

 

– Није ни то од јуче. Никад Срби нису своје ратнике поштовали. Након Првог свјетског рата држава им је дала право – да просе. Ми данас не просимо, не могу то да кажем, материјално смо обезбијеђени, али из године у годину све је мање поштовања према нама – каже Стојко.

Душан Вујанић (46), звани Дуле, није ратовао дуго, али је настрадао – жестоко. Још у доба ЈНА, 1991. године, као возач војног камиона, код војног аеродрома Земуник, “нагазио” је предњим точком на мину, ваљда посљедњу у минском пољу.

Сам је на себи поцијепао маскирне панталоне, па подвезао ногу, да не искрвари. Преживио је, али је једну ногу изгубио, а друга му је тешко оштећена. И данас га боли. А боли га и то што се у Републици Серпској једно прича, а друго ради.

– Ето, сви се као заклињу у ратне војне инвалиде, а онда, кад дијеле борачке станове, дају инвалиду стан на четвртом спрату у згради без лифта. Тачно се види колико им је до нас стало – каже Дуле.

 

Боли га и што се сви, на сва уста, залажу за наталитет, а овамо дјеци ратних војних инвалида укинули дечји додатак.

– Ето, ја имам троје дјеце. Примали смо, све заједно, 105 марака дјечјег додатка. Смијешне су то паре, али ето, сад ни то не дају. Не узимају више у обзир ко је РВИ, дјецу пребацили на жену, обрачунали колико имамо прихода по члану и кажу, имамо превише, нама дјечји додатак не треба.  Ма, није запело за 105 КМ, али ружно је то – каже Дуле.

Ипак је, вели, задовољан што се данас зна докле је Република Српска, а докле Федерација БиХ. Нек’ се зна шта је чије! А драго му је и због веза Српске и Србије.

– Још увијек смо ми овдје као буре барута. Нека нам Србије и Русије, злу не требало – закључује стари ратник.

“Криви смо, нисмо се бунили!”

Политике су, каже Драган Поповић, прогутале људе, а насиље се шири као пошаст; освојило је чак и тргове и скупштину.

– Ако земљом влада политичка моћ, а не закон, који треба бити исти за све, онда нема ни истинског мира. Ми, који смо се борили за РС, нисмо смјели да дозволимо ово! Нисмо се бунили, нисмо се организовали. Али, није ни сад касно, док смо живи морамо се борити за правду. Па, дјеца нам одоше главом преко свијета, не толико због сиромаштва, колико због неправде. А гдје нема правде нема ни благостања – закључује Драган.

(Српскаинфо)