Партије служе само као амбалаже за лидере

У садашњем политичком пејзажу, гдје су идеологија и принципи замијењени прагматизмом и сировим опортунизмом, странке често служе само као амбалажа за лидере.

Свијет 18.12.2019 | 21:13
Партије служе само као амбалаже за лидере

То пише бриселски Политико, осврћући се на побједу британског премијера Бориса Џонсона на изборима.

Иако је предизборна кампања оставила мало сумње да Бреxит и даље дубоко дијели Велику Британију, изгледа да се већина Британаца слаже с тим да, упркос свим његовим лудостима (или можда због њих) генерално воле Џонсона, наводи Политико.

Истиче да су давно прошли дани "Челичне даме", термина поштовања према ономе што су многи доживљавали као исправност и јасноћу сврхе Маргарет Тачер.

Нове европске звијезде звуче више као чланови најновијег дјечачког бенда, са надимцима попут "Боџо" (Џонсон), "Басти" (аустријски лидер конзервативаца Себастијан Курц), "Ману" (Макрон) или "Ил Капитано" (Матео Салвини , лидер италијанске ултрадесничарске Лиге).

Оно што је довело до таквих бројки је институционални пад старих европских политичких партија, каже Јосеф Јанинг, њемачки политички аналитичар.

Неуспјех мејнстрим странка да се ефикасно позабаве забринутошћу бирача у вези са таквим непремостивим питањима, као што су глобализација, технологија и миграције створио је пукотину.

Европски политички почетници брзо су је испунили представљајући се као противници који су вољни да искористе "статус кво", било из унутрашњих структура, као што су то учинили Џонсон и Курц; или споља, попут Макрона, који је напустио француску Социјалистичку партију да направи свој покрет, и Салвинија, који је италијанску Лигу преобликовао у националну силу.

Умјесто вриједности, политику оваквих политичара воде фокус групе, анкете и друштвени медији. У већини случајева, они се држе питања која су их учинили препознатљивима, као што Курц и Салвини, на примјер, са миграцијама, а Џонсон са Бреxитом.

Џонсон, каналишући успјешну формулу америчког предсједника Доналда Трампа, продаје митологију, умјесто да се концентрише на специфичности, продајући Бреxит као начин да се Британија врати својим "славним данима" и себе представља као модерног Черчила.

Не тако давно, питања о приватном животу и моралу Џонсона и Трампа би их искључила као вође држава и странака. Сада бирачи нису само вољни да игноришу таква питања, већ своје вође прихватају са жаром који се ријетко виђа.

Осим тога данашњи лидери се одликују и безобзирношћу, сматра Политико.

Деценијама су европске велике партије функционисале тако што су бирале најбоље и најсјајније младе људе, и затим их постепено промовисале на високе позиције. У већини случајева врхунац вишедеценијске политичке каријере био је тај да неко постане шеф владе. Али то више није случај.

Тако је Себастијан Курц, препознавши институционално распадање у централнодесној Народној партији, планирао годинама како ће је преузети и то је и учинио 2017. године са само 30 година.

Кад ју је преузео, ребрендирао је странку као "Листа Себастијана Курца - нова Народна партија" и чак и промијенио боје партије из црне у тиркизну. Неколико мјесеци касније постао је канцелар, један од најмлађих свјетских лидера.

Џонсоново маневрисање и сјеча у Конзервативној партији су такође били драматични. Он је тако старомодну естаблишментску партију претворио у странку незадовољне радничке класе, за коју многи кажу да је постала непрепознатљива.

"Ова влада је једноставно не-конзервативна. Она је експлицитно одбацивање свега за шта се залагала Конзервативна партија", рекао је коментатор Питер Оборн.

Велико питање је гдје ће Европу одвести политика вођена оваквим личностима, пише Политико.

Иако су се у послијератној Европи политичаре уздизали на власт мјешавином бомбастичности и харизме (Силвио Берлускони рецимо), никад није постојала оволика концентрација њих, посебно у зрелим демократијама западне Европе.

Неки посматрачи страхују да би, уколико се политички естаблишмент који се распада не буде замијенио нечим новим, европски политички контекст могао више да личи на Латинску Америку - препуну популистичких, корумпираних политичара.

Такви су већ политичари у дијеловима централне и источне Европе, од мађарског Виктора Орбана, са његовом "нелибералном демократијом", до власти у Чешкој, Бугарској и Румунији.

Њемачка, под будним оком Ангеле Меркел, може се чинити имуном на површност политике личности. У ствари, Меркел се често у иностранству представља као противотров испразности која је завладала европском политиком.

Међутим, кад се погледа изблиза, види се да је њемачка лидерка не само персонификација европског "доба личности", већ и да је она њен пионир.

Ниједна европска држава није дуж била под својим лидером, него Њемачка након 14 година Меркелиног вођства. Меркел је од почетка пажљиво гајила своју јавну личност.

Међутим, за разлику од Италије или Велике Британије, гдје гласачи цијене мало "разиграности" својих политичара, Нијемци очекују трезвеност и понизност - квалитете које је Меркел имала.

Упркос низу изборних пораза њен Хришћанско демократске партије, Меркел је и даље најпопуларнија политичарка у земљи и једина којој вјерују довољно да буде канцеларка.

Како се остатак Европе и свијета чини све неповезанијим, Нијемци проналазе утјеху у томе што знају да је "Мутти", или мама, како је зову, још главна.

Шта год да се деси са најновијим европским политичким звијездама, фиксација личности вјероватно неће нестати у скорије вријеме.

Иако се некима ово можда чини као изненадна промјена, ради се о кулминацији дубље трансформације у политичкој клими, наводи Политико.

(Тањуг)

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Искрено

18.12.2019 21:27

Велике револуције пријете сваким даном све висе.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Па

19.12.2019 14:41

И код нас партије слузе само за лицно богацење политицарааа!сакривени партијом на власти бахате се тросе будзет немилосрднооо плате и привилегоие као у царствима зиве изнад народа изнад закона!!Балканска бајка!!!!!у 21 вијеку!