Проф. др Петар Кунић: Високо образовање и стварност Српске

Вријеме у којем живимо је веома захтјевно, траже се квалитетна и адекватна знања за рјешавање веома сложених друштвених проблема. Суочавамо се са урушеним друштвом у којем основне сигнатуре чине страх од оног што ће бити сутра, отуђење и расап свих етичких вриједности, потпуна дезорјентација у интелектуалним круговима, у времену пролиферације лажних људи.

Република Српска 01.12.2019 | 09:54 Амбијент у којем дјелујемо, посебно амбијент академске заједнице не трпи изолованост. Он тражи активну позицију која реагује на потицаје. Без квалитетног и марљивог рада и сталне бриге за сопствено образовање не могу се очекивати квалитетне промјене и добри резултати.

Учење је процес који траје у континуитету, који код човјека смањује неизвјесност и који тиме лакше прихваћа промјене, те је зато од кључног значаја за сваку друштвену заједницу. Стога се тражи већа посвећеност друштва, односно системска брига о образовању, посебно високом образовању.

Друштво мора препознати људе знања, чија размишљања имају слободан и проходан пут. Не требају нам само високо образовани људи, занатлије, већ они који критички мисле и расуђују.

Недостатак знања и спознаје често представља камен спотицања у доношењу кључних одлука. Само људи од знања су способни да понуде алтернативна рјешења. Критичку свијест треба развијати и сачувати, како се креативност не би изгубила.

Осјећај подаништва и беспомоћности ствара културу зависности, ствара друштво које не реагује на потицаје. У јавном дискурсу недостаје организована памет и умност, у њему доминира полусвијет који добија похвалу за деструктивност и послушност.

Људске врлине као што су поштење, мудрост, праведност и одговорност нису приоритети, стављене су у страну, а промовишу се лажне вриједности.

Систем не препознаје људе знања који имају неспоран легитимитет.

Не живимо у друштву гдје влада једнакост и правда, гдје сви имају једнаке шансе при запошљавању и напредовању. Мора се елиминисати систем патронаже и клијентелизма заснован на самовољи и олигархији једне владајуће структуре која поставља своје истомишљенике у свим сегментима друштва.

Тамо гдје није осигурана једнакост грађана, посебно у праву на рад, што представља примарну егзистенцијалну категорију, не може се говорити о правној држави, а да и не говоримо о етици и правди.

Тамо гдје нема правде живот губи смисао (Кант), а одлазак младих људи је свакако везан за ову чињеницу.

То је поступање "цонтра легем "и везано је за урушавање државних институција у корист јачања појединаца и одређених интересних група.

 Од такве политике нису имуни ни поједини факултети гдје се често јављају груписања и изоловања професора који другачије мисле. Опањкавање најбољих од стране најгорих је појава која је присутна и на универзитету. Због слабости институција, превише се одлука базира на личним односима, а те одлуке зато нису објективизиране, што уноси незадовољство код одређеног броја универзитетских наставника. Оданост према факултету, његово дубоко поштовање, као и међусобно уважавање и заједништво наставника, обавеза је свих, јер само такви односи стварају дух заједништва академске заједнице и сигуран образац за њену перспективу.

Морају се прихватити савремени стандарди рада и понашања.

Начело легалитета и легитимитета су темељни атрибути правне државе који не смију бити замјењени произвољним опортунизмом воље одређених интересних група. Правна држава је утемељена на правима а не на привилегијама –сине ира ет студио,  она је дакле пер дефинитионем непристрасна и праведна.

Професорима универзитета, сасвим сигурно потребно је више смјелости, уз јак осјећај самопоштовања и независности да гласом струке усмјеравају друштвене односе у својој области у пожељном правцу. Бити наставник и студент универзитета је част и привилегија. Универзитет је дио наше културе, интелектуалне, духовне и материјалне културе сваког човјека, свих људи заједно.

Сарадња са окружењем 

Неке високошколске установе немају довољан кадровски потенцијал за успјешно извођење наставних активности. Дошло је вријеме да се универзитет ослони на властите кадрове. Један наставник није довољан за кључне предмете на појединим факултетима. Потребно је законску обавезу за пријем асистената досљедно проводити.

Још  увијек су присутни викенд професори који изводе наставу из кључних предмета.

 Да се ради о наставницима са изразитим стручним и научним ауторитетом, то би се могло и толерисати,  међутим често то није тако па се они неријетко доводе из пекунијалних  разлога руководства факултета која то користе за своју афирмацију и проминентну позицију у друштву.

Кадровски ресурси постоје, само их треба ангажовати.

Често се дешава да су домаћи кадрови са научним атрибутима непожељни, јер се не уклапају у нечије интересе. Сарадња високошколских установа са Академијом наука и умјетности Републике Српске није задовољавајућа и није остварена у потенцијално могућим капацитетима.



Академиком се постаје а "ла царте", без утврђених јасних и прецизних критерија. Академија има неки затворени сопствени амбијент без транспарентности и процедуралне правичности у поступку пријема кандидата у своје чланство.  

Умјесто правичности, превладава ''етика произвољности'' тако да се академиком постаје по оном старом принципу ''ја теби ти мени''. Промовисање лажних вриједности води релативизацији самог смисла и потребе ове важне институције. Сумњиве репутације неких академика знатно су срозале интегритет и легитимитет академије.

Не може се устврдити да је ова институција схватила своју позицију у друштву. Њено дјеловање је нечујно по базичним питањим, недостаје јој сензибилност према кључним питањима и општем добру. Лишена је критичког односа и изоштрене дубине мисли о негативним појавама у друштву, тако да се стиче утисак да у плурализму људских форми дјеловања прихвата само једну друштвену тенденцију, што није на путу стварања бољег и просперитетнијег друштва.

Приватне високошколске установе

Ноторна је у јавности прихваћена чињеница да приватне високошколске установе немају потребан квалитет. По многима, разлог треба тражити у недостатку квалитетног наставног особља. У већини случајева наставу изводе наставници у својству спољних сарадника који често немају адекватна наставно-научна знања нити професионалну наставну каријеру.

Приједлог за њихов избор подносе комисије које су често некомпетентног састава,  јер је не чине чланови из уже области за коју се кандидат бира, што се посебно односи на област права. 

У јавности се помињу и други разлози који се разазнају као слабости у функционисању ових установа, као што је недостатак адекватно утврђених критерија за провјеру знања студената. Све у свему, вријеме је показало да ове институције прати низ незаконитости и неправичности, а да их надлежне власти нису санкционисале.

Да ствар буде драстичнија, отворена је могућност оснивања високошколских установа без селективног приступа у готово свим областима високог образовања, тако да није изостављена могућност њиховог оснивања у области медицинских, правних и педагошких наука, што у правилу просперитетна друштва чине.

Дозволу за рад добила су седам приватних универзитета (сваки универзитет у свом саставу има пет факултета) уз десетине високих школа, што свакако није мали број с обзиром на број становника, тако да Република Српска има убједљиво највећи број приватних универзитета у окружењу.

Пулс разума губи своју супстанцу, ако се има у виду чињеница да нема довољно професорског кадра нити за два државна универзитета а камоли за још пет приватних универзитета. Иако су ректори јавних универзитета својевремено упозорили да ни један приватни универзитет не испуњава законске услове, надлежни органи нису предузели одговорније мјере.

Очито да је антизаконитост и морално посрнуће надвладало јавни интерес. Осјећај одговорности за будуће генерације је изостао.

Наука и високо образовање су поклекнули пред агресивним незнањем што је изродило дуготрајне негативне ефекте са којима се већ сучељава друштвена заједница, а који се не могу вратити у првобитно стање.

Спрега моћника у политичкој власти и појединаца који хоће брзу и лаку зараду показала је сву немоћ државних институција и пораз и понижење академске заједнице.

Још једном се обистинило да у друштвима без демократске традиције освајање власти не успоставља ''етику одговорности'' него напротив ''етику произвољности''.

Друштва за које високо образовање није од виталног интереса већ периферна датост није компатибилно са пулсом времена и не може пратити његове токове.

Заштита од таквих аномалија је слаба јер је функционалност извршења закона неефикасна.

Контролни надзорни органи раде на ад нутум, а судови су већим дијелом изгубили легимитет.

Право на независно и непристрасно судство је постало илузија.

Аутор: Проф. др Петар Кунић