Како је Хрватска спријечила Србина да купи „Краш“?

На продају хрватског „Краша“ је и дефинитивно стављена тачка, због чега је српски бизнисмен Небојша Шарановиц́ осетио сву горчину хрватских слаткиша.

Регион 25.11.2019 | 10:08 Мали акционари „Краша“ су своје акције продали тамошњој „Месној индустрији брац́е Пивац“ упркос томе што су за акцију добили 190 куна мање него што је нудио српски бизнисмен и његова компанија „Капа стар лимитед“ са седиштем на Кипру.

Ништа српско у Хрватској није добродошло

Купопродајни уговор којим је компанија брац́е Пивац постала вец́ински власник „Краша“ одмах је оверен, а тиме и недвосмислен став комшија да између Хрватске и Србије не признају двосмерну улицу када су бизнис и инвестиције у питању. У Хрватској и даље ништа српско није добродошло.
Шарановиц́ ц́е тако са нешто више од 25 одсто акција „Краша“ бити мањински акционар, а брац́а Пивац су са купљених 18,4 одсто акција досегли 52 одсто компаније и постали вец́ински власник познатог хрватског бренда.

„Били смо упозорени да Месна индустрија Брац́е Пивац и Краш ЕСОП синхронизовано делују тако да овакав развој догађаја у потпуности потврђује таква нагађања, а сада је то и службено потврђено потписом уговора“, био је Шарановиц́ев кратак коментар.

Није вредело то што је за акцију нудио 1.050 куна, за разлику од 860, колико су на крају платила брац́а Пивац, али ни Шарановиц́ева уверавања изнета само три дана раније да не планира да „Краш“ сели у Србију.

Да се када је у питању недодирљивост хрватских компанија нец́е ништа мењати и надаље, јер је то, очигледно, дугорочна политика Хрватске, коју не занимају правила тржишне утакмице, јасно је и због услова на које се обавезао купац „Краша“. Акције те компаније он не сме да прода наредних 10 година, а ако дође до продаје, наредни власник мора да задржи производњу на постојец́им локацијама, сва права радника из колективних уговора и других докумената који се тичу радничких права.

Хрватска не мења праксу

Коментаришуц́и овакав исход, професор на Београдској банкарској академији Божо Драшковиц́ каже за Спутњик да се, у суштини, ништа није променило у односу на досадашњу праксу Хрватске која се може окарактерисати као економски национализам.

„Канали ка инвестирању су једносмерно отворени када је реч о односима између Србије и Хрватске из правца Хрватске ка Србији, али су затворени из правца Србије, или српских компанија, или власника из Србије ка Хрватској, па и Словенији. Напросто, то тако функционише вец́ деценијама“, подсец́а овај економиста.

Док Србија држи отворено тржиште према тим земљама бивше Југославије, оне имају директне или индиректне мере којима спречавају доток непожељног капитала, каже он.

У случају „Краш“, Хрватска ту компанију доживљава као национални бренд са дугом традицијом, који добро послује.

„Пошто они бране национални бренд, спречили су уплив капитала који има српски предзнак. Свакако да су то урадили кршец́и правила конкуренције, чак и споразуме који важе о слободном кретању капитала и новца“.

Да је било супротно, „Краш“ више не би био хрватска компанија, а профити који се остварују били би трансферисани власницима у другој земљи. Према томе, у овом случају се ради о класичном потезу економског национализма, недвосмислен је Драшковиц́.
То је потпуно јасно тим пре што, како напомиње, производња слаткиша не спада у стратешке гране привреде какве су, на пример, наменска индустрија или енергетика, где, разумљиво је, свака земља води рачуна о томе до које мере ц́е страни капитал бити присутан у њима.

Скривени токови новца

Да је то у неку руку државни пројекат, он објашњава и питањем цене акције.

Српски бизнисмен окусио горчину хрватских слаткиша

„Ако неко није био спреман да плати тражену цену, он је морао (у овом случају Месна индустрија брац́а Пивац) да тражи додатне изворе финансирања. Комерцијалне банке би свакако добро размислиле о томе да ли постоје ризици кредитирања. Значи, ту највероватније постоје скривени токови новца за подршку да би се те акције купиле“, каже саговорник Спутњика.

Ниједан власник акција нец́е их продати по нижој цени ако може да оствари вец́у. С обзиром на то да нису могли да натерају мале акционаре да продају акције по нижој цени, морали су да обезбеде вец́у цену и додатне изворе финансирања. А понекад додатни извори финансирања, како каже Драшковиц́, јесу и подршка коју може да обезбеди држава.
Мали акционари у сваком случају нец́е бити на губитку, разлика у цени акција је сигурно нечим компензована, тврди професор Београдске банкарске академије.

Ризична инвестиција за Србина

Саговорник Спутњика закључује да би покушај српског бизнисмена могао и да га кошта. Није ствар само у томе што као мањински акционар у наредних десет година нец́е моц́и да рачуна на преузимање компаније.

„Када се догоди да неко други преузме вец́ински пакет акција, он нец́е бити склон да откупи преостали део од мањинског акционара, у овом случају власника из Србије. Он ц́е, заправо, на дуги рок имати проблеме са ризичном инвестицијом“, оцењује Драшковиц́.

Опште је познато да су се досад као боси по трњу провели они малобројни бизнисмени из Србије који су покушали да инвестирају у Хрватској. Случај „Краш“ је потврда да, највероватније, помака нец́е бити ни у наредној деценији, и да једносмерна улица и даље остаје.

(Спутњик)