Прича - ЛЕ: Нека опет падне Манчестер јунајтед!
Како је Рашовић чупао Беста за косу, Шошкић јео сендвиче на Олд Трафорду, кумови куповали штоф, а Мујо и Заза, упркос клановима у екипи, уздигли Партизан до финала Купа шампиона 1966. године!
Фудбал 24.10.2019 | 13:42
Према казивању сведока, диван тим, обликован у синтагму „Партизанове бебе“, као омаж ствараоцу и визионару Флоријану Цоњи Матекалу, требало је четири седмице касније да постане првак Старог континента.Требало, али није. Као што није дао Јунајтеду од ког је на папиру био слабији, тако ни Реал није дао њему, иако је општеприхваћен став у овдашњој јавности да Мадриђани квалитетом нису могли да му парирају. Уместо пехара Купа шампиона, чији би сјај прекрио Топчидерско брдо, остаде у вечности да одзвања тријумф над Манчестером као највећа победа Партизана од постанка.
За сва времена.
Због важности меча, фазе такмичења, величине противника, снаге тима, ништа пре и после тога није могло да се мери да са подвигом састава Абдулаха Гегића. Бум, трас и 2:0 у Београду. Пуче Манчестер као бас.
„То што смо урадили дешава се једном у 50, ма у 100 година. Добили смо бољи тим“, присећа се током разговора за МОЗЗАРТ Спорт Мустафа Хасанагић, аутор првог гола пред крцатим трибинама пре 53 лета, уз наду да би историја могла да се понови (18.55, РТС 1, ТВ Арена спорт 1) у трећем колу Групе Л Лиге Европе. „Можда Партизан има проблем у одбрани, понекад ми се чини да на том пољу баш шкрипи, али у навали му све иде као подмазано. Даје голове, било би лепо ако би макар један сместио и у мрежу Енглеза. Уверавам вас, може то“.
Матирати Манчестер је подвиг сам по себи. Данас, рекло би се, због клецаве одбране тима са Олд Трафорда може скоро свако. Ономад, није било лако...
„Мени је успело тако што ми је Пирмајер набацио лопту с десног крила. Заштитни знак током каријере био ми је скок, од 355 голова бар половина је пала после удараца главом. Имао сам добар одраз, чак ни то што је лопта летела мало иза није ми сметало да погодим циљ. Била је то акција уиграна на тренинзима, којом смо почетком другог дела начели Манчестер, иако морам да признам како смо у првих 15-20 минута трпели озбиљан притисак, погађали су Енглези пречку и стативу, имали зицере, а ми наклоност среће“, уверава популарни Мујо, јединствен по томе што је дао више голова него што је одиграо утакмица за Парни ваљак (355:337).
Његов погодак, после само минут игре у другом полувремену прве полуфиналне утакмице Купа шампиона, отворио је врата тријумфа, кроз која је постало јасно да ће Партизан проћи кад је Радослав Заза Бечејац у 58. урадио оно што је ретко чинио.
„Нисам био гол-играч. Сад да ме питате, не знам ни зашто сам остао у казненом простору. Не сећам се, збиља. Памтим једино да ми је Велибор Васовић добацио лопту, да бих је пласирао у угао“, скромно у јављању из Љубљане, где је годинама стациониран, некадашњи везиста Партизана објашњава једно од ремек-дела.
ГОСПОДИНЕ КОВАЧЕВИЋУ, МОГЛИ БИСТЕ ДА ИГРАТЕ ЗА ЈУНАЈТЕД
Дан-данас врте се његов и Хасанагићев гол на телевизијским екранима, као подсећање како је у првој великој утакмици у Југославији после Другог светског рата тада доминантни југословенски тим узео меру скупљој и екипи звучнијег имена. Нико бољи, ни познатији, тих година није долазио у Београд и зато је био изазов прве врсте испрсити се пред гигантом. Показати му да није недодирљив.
„Сећам се да је жреб полуфинала одржан у згради ‘Борбе’ и да смо заједно ишли да слушамо радио-пренос. Нисмо тад размишљали кога ћемо добити на жребу, јер су сви преостали клубови у бубњу – Интер, Реал Мадрид, Манчестер – били снажнији, уигранији, потицали из већих земаља и снажнијих економија од наших. Мени је било свеједно. Ионако смо били подређени и водили се идејом ‘дај да пробамо да их победимо’. И победисмо тај Манчестер. Добили смо велику лову захваљујући успеху у Купу шампиона, још битније је да смо баш на том двомечу изградили велика имена. Толико грандиозна да мене и данас запиткују у градском превозу: ‘Јесте ли ви Бранко Рашовић’? Још додају: ‘Знате ли какав сте играч били? Јесам матор, али нисам баш позаборављао. Разуме се, памте ме старије генерације. Ове млађе не знају ко су им тата и мама, камоли неки фудбалер Бранко Рашовић”, казује нам чувени штопер тима који је играо, за то време, фудбал будућности.
Испред свог времена толико да је чувени Боби Чарлтон, док је покуњено напуштао терен у Хумској, Владици Ковачевићу, одајући му признање за сјајну партију, шапнуо:
„Ви бисте, господине, могли да играте у нашем тиму.Толико сте добри“.
Да би уопште дошао у прилику да се одмери са дружином сер Мета Безбија и „његових беба“ морао је да савлада препреке у виду Нанта, Вердера и чехословачке Спарте, озбиљних марки у европским оквирима шездесетих година прошлог века. Све их је тукао у Хумској, тако доминантно да гол није примио: против Нанта 2:0, са Вердером 3:0, Спарта је настрадала с „петардом“ (5:0), а Манчестер са „само“ 2:0.
„Разлог што смо млели ривале може се пронаћи у податку да смо годинама играли заједно. Оно што је данас незамисливо, за нас је било природно. Чим нисмо примили ниједан гол на нашем стадиону током целог циклуса значи да смо били моћни. Толико смо се добро познавали и били уиграни да је тих година на једној утакмици репрезентације било нас деветорица из Партизана. Како онда да не побеђујемо“, запитао се Хасанагић, који је дао још један гол Манчестеру, а да му није поништен, као и онај из реванша са Спартом, постао би најбољи стрелац Купа шампиона за сезону 1965/1966.
КАКО СУ ВАСКЕ И ЈУЛКА ИЗБАЦИЛИ ТРЕНЕРА ГЕГИЋА ИЗ СВЛАЧИОНИЦЕ
Тим јесте био индивидуално јак. Толико да му, уверавају преостали живи његови чланови, тренер није био потребан или да је представљао само фигуру. Тешко да би у модерном спорту тако нешто данас прошло, али пре 53 године, кад су мангупи водили главну реч и нису поштовали номиналне ауторитете...
„Одмах да разјаснимо: Абдулах Гегић као тренер и технички директор Виргил Попеску ништа се нису питали. Екипа није ни слушала њих двојицу, већ Велибора Васовића и Фахрудина Јусуфија. Уђе Дуче у свлачионицу, исприча нешто, ми гледамо у зид, онда му пред свима Васке каже ‘изађи’, ова двојица немају куд, покуње се и оду, а овај им начисто промени тактику и исприча како ћемо играти. Тим се ионако никад није мењао. У свему томе има једна цака: на терену смо се понашали одговорно и дисциплиновано. Зато смо побеђивали. Толико смо били доминантни да је једном приликом Васке рекао резервистима кад су кренули да напуштају свлачионицу, свесни да неће видети терен: ‘Уђите, п... вам материна, да бар чујете план ако уђете, мада не верујем да ће ико од вас улазити’“, присећа се Бранко Рашовић, уз напомену да је „Гегић пристајао на подређен статус, јер је знао да ће одлазак из Партизановог врхунског тима дебело наплатити“.
Ни приближно као изумитељ свега. Тако значајна сезона вуче корене из 1960/1961 кад је Флоријан Матекалооформио млад тим. Звали су га „Партизанове бебе“, брижљиво учене од пионира до првог тима у коме су им придодати најбољи играчи из тадашње државе. Примера ради, Рашовић је дошао из подгоричке Будуности, Васовић се вратио после једне сезоне у Црвеној звезди, Јосип Пирмајер стигао из Новог Сада, Бечејац из Зрењанина...
„Наша екипа је била толико јака на фудбалском пољу да нам ништа нису могле ни поделе изнутра. Поцепали смо се на кланове. Један је предводио Велибор Васовић, други Фахрудин Јусуфи. Обојица интелигентни типови. Као, нешто се такмичимо, ко ће већи даса испасти у друштву, међутим, на терену смо били ненадмашни. Зато смо и савладали Манчестер, били смо сложни тамо где је најбитније. Јединствени. Гледали смо корист тима, а не као данас... Свако води своју политику“, сетно ће Заза Бечејац и малтене се извињава што се не сећа свих детаља, чудећи се како неки његови савременици памте шта је било пре 53 године.
А било је, каже Рашовић, само мало славља после тих 2:0 која су отворила врата финала Купа шампиона.
„Провеселили се јесмо, лумповали нисмо. Знате, никад пијан нисам био. Чешица, две, после утакмице, колико да се прослави победа. А од четвртка до суботе, до наредне првенствене утакмице, ни кап алкохола. Исто тако, важило је правило: од среде до суботе без секса. Лекар нам испричао како нервне ћелије фудбалера реагују спорије кад се сексулано испразниш. Проверим, кад човек у праву“, објашњава Рашовић.
ГЛУПИ ЕНГЛЕЗИ, ЦЕНТРИРАЈУ СА 40 МЕТАРА…
Неће бити да се само у томе крије разлог његове блиставе партије у реваншу, само седам дана после београдских 2:0. Има нешто и до умећа. Манчестер је јурио предност, али је стигао само до 1:0, да би на крају меча, импресонирана Партизановим штопером енглеска штампа Рашовића ословила епитетом „Див са Олд Трафорда“. Остаде заувек.
„То је, кажу – а ја се саглашавам – моја најбоља утакмица у дресу Партизана. Мада, у континуитету сам добро играо, из простог разлога што су у то време најбољи играчи сваког тима били центарфорови. Ни против једног нисам смео да се опустим, непрестано сам држао пажњу. Васке, Шоле и ја покупили смо све лопте у Манчестеру. Они глупи, па центрирају са 30-40 метара од гола. Да су долазили иза леђа одбране, било би нам теже. Ништа посебно, најобичнију утакмицу смо одиграли. А Енглези и њихова штампа импресионирани. Отуда и тај наслов”, скромно ће Бранко Рашовић.
Да би се схватило какав је успех Партизан направио, ваља подсетити да је Манчестер у саставу имао тројицу најбољих играча света, јер је Денис Лоудобио Златну лопту 1964, Боби Чарлтон ју је подигао 1966, баш у години кад ће Енглези постати прваци планете, а 1968. завршила је у рукама Џорџа Беста.
„А њега сам чупао за косу и вукао по трави…”, смеје се Рашовићописујући дуел са у то време најбољим белим фудбалером планете. „Покушао човек да ми побегне, ухватим га за дугачку црну косу и бацим на траву. Повукао сам га баш снажно, а судија виче ‘играј даље’. Улазио је и касније у дуеле, ништа ми није замерио. Џентлмен човек. Стварно нисам стекао утисак да су Манчестерови фудбалери били препотентни. Пре бих рекао да беху велики професионалци”.
Ако је Рашовић Див са Олд Трафорда којим речима описати пантерске интервенције Милутина Шошкића, једног од наших најбољих голмана свих времена, капитена ненадмашног тима?
„Кажу да поседујем богат вокабулар, али тешко да могу да дочарам шта је те вечери, 20. априла 1966, радио наш Шоле. Дивно је бранио. Право уметничко дело. Како која лопта ка њему он је или боксује или хвата, оно што му пуцају без проблема кроти, лети кроз ваздух, баца не на земљу. За дивљење, часна реч. Шоле, Васке и Рашовић су нас сачували у реваншу, иако смо двадесетак минута пре краја примили гол. Ту утакмицу памтим по томе што малтене нисам имао шансу. Ма какву шансу! Лопту нисам добио. Како који напад Енглеза се заврши, одмах креће нови. У таласима, али је наша противваздушна одбрана сјајно функционисала”, оживљава Мустафа Хасанагић неке од тренутака са гостовања на Театру снова вредних пласмана у финале.
Чак и без искљученог Зорана Миладиновића – који је супензију пренео у финале – Партизан је издржао. Не само налете Манчестера, већ и бучну енглеску публику.
„Кад су навијачи видели да нам не могу ништа, покушали су да ме провоцирају тако што би ме због близине огрде, кроз мрежу, вукли за дрес. А ја нисам реаговао, уопште. Нити их гледам, нити слушам. Почнем да размишљам шта да урадим како бих спречио ужасну буку, лавину од навијања. Да нас пусте да играмо, како бисмо бар чули једни друге. У једном тренутку неко ме са трибина погоди у раме сендвичом, умотаним у целофан. Сине ми идеја: покупим сендвич, отворим, загризем парче, залогај поједем, а други – већи део – пољубим и оставим крај стативе. Истог тренутка престале су све негативности ка нама. Невероватно”, препричава анегдоту са Олд Трафорда Милутин Шошкић.
Како је наредног дана, због пласмана у финале у ком ће бити јачи за повратника из војске Милана Галића, Абдулах Гегић дао слободно изабраницима, а ови га потрошили на шетњу улицама радничког Манчестера, настала је чувена фотографија на којој се види како у кројачкој радњи резервни голман Иван Ћурковић и штопер Бранко Рашовић – касније ће се окумити – пазаре оригинални енглески штоф.
“Тад није било одела. Тек се појавио листер, а поред ‘Мажестика’ радио је шнајдер по имену Кадрја, шио одела по наруџбини. Кад смо донели листер купљен у Манчестеру, то је била сензација за све Београђане. Још смо изабрали сакое и панталоне исте боје. Десило се једном да смо идентично обучени, а Ћуре ми каже: ‘Ти си ближи кући, иди пресвуци се’“, добро је расположен Рашовић.
Остаде успомена за сва времена. Узете мера Манчестеру.
“Не могу да тврдим, али делује да су Енглези били препотентни. Рачунали су, лако ће с нама. Једино што не личе на себе кад напусте Острво. Зато смо их и савладали у Београду, што је за њих било ненадокнадиво у реваншу, иако смо трпели огроман притисак. Зато и садашња Партизанова генерација има шансе. Потпуно Енглези изгубе компас кад промене поднебље, кад нису на свом. Није тај Манчестер богзна шта. Јесте квалитет на његовој страни, али ваља се потрудити, јер је прилика за сензацију јединствена”, храбри Радослав Бечејац изабранике Сава Милошевића да направе подвиг и савладају бољег од себе.
Ако је могло 1966. можда може и 2019, па да за пола века, евентуално Страхиња Павловић објасни за многе незамисливо.
Пројектовани састави
ПАРТИЗАН – МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД, 18.55 (РТС 1, ТВ Аренаспорт 1)
Београд
Стадион Партизана
Судија: Хавијер Естарада Фернандез (Шпанија)
ПАРТИЗАН: Стојковић – Милетић, Остојић, Павловић, Урошевић – Здјелар, Натхо – Тошић, Сума, Асано – Садик. Тренер: Саво Милошевић.
МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД: Ромеро – Ван Бисака, Линделеф, Џоунс, Рохо – Гарнер, Мектоминеј – Џејмс, Мата, Гринвуд – Марсијал. Тренер: Оле Гунар Солскјер.
Извор: моззартспорт
ФОТО: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар