Priča - LE: Neka opet padne Mančester junajted!
Kako je Rašović čupao Besta za kosu, Šoškić jeo sendviče na Old Trafordu, kumovi kupovali štof, a Mujo i Zaza, uprkos klanovima u ekipi, uzdigli Partizan do finala Kupa šampiona 1966. godine!
Fudbal 24.10.2019 | 13:42
Prema kazivanju svedoka, divan tim, oblikovan u sintagmu „Partizanove bebe“, kao omaž stvaraocu i vizionaru Florijanu Conji Matekalu, trebalo je četiri sedmice kasnije da postane prvak Starog kontinenta.Trebalo, ali nije. Kao što nije dao Junajtedu od kog je na papiru bio slabiji, tako ni Real nije dao njemu, iako je opšteprihvaćen stav u ovdašnjoj javnosti da Madriđani kvalitetom nisu mogli da mu pariraju. Umesto pehara Kupa šampiona, čiji bi sjaj prekrio Topčidersko brdo, ostade u večnosti da odzvanja trijumf nad Mančesterom kao najveća pobeda Partizana od postanka.
Za sva vremena.
Zbog važnosti meča, faze takmičenja, veličine protivnika, snage tima, ništa pre i posle toga nije moglo da se meri da sa podvigom sastava Abdulaha Gegića. Bum, tras i 2:0 u Beogradu. Puče Mančester kao bas.
„To što smo uradili dešava se jednom u 50, ma u 100 godina. Dobili smo bolji tim“, priseća se tokom razgovora za MOZZART Sport Mustafa Hasanagić, autor prvog gola pred krcatim tribinama pre 53 leta, uz nadu da bi istorija mogla da se ponovi (18.55, RTS 1, TV Arena sport 1) u trećem kolu Grupe L Lige Evrope. „Možda Partizan ima problem u odbrani, ponekad mi se čini da na tom polju baš škripi, ali u navali mu sve ide kao podmazano. Daje golove, bilo bi lepo ako bi makar jedan smestio i u mrežu Engleza. Uveravam vas, može to“.
Matirati Mančester je podvig sam po sebi. Danas, reklo bi se, zbog klecave odbrane tima sa Old Traforda može skoro svako. Onomad, nije bilo lako...
„Meni je uspelo tako što mi je Pirmajer nabacio loptu s desnog krila. Zaštitni znak tokom karijere bio mi je skok, od 355 golova bar polovina je pala posle udaraca glavom. Imao sam dobar odraz, čak ni to što je lopta letela malo iza nije mi smetalo da pogodim cilj. Bila je to akcija uigrana na treninzima, kojom smo početkom drugog dela načeli Mančester, iako moram da priznam kako smo u prvih 15-20 minuta trpeli ozbiljan pritisak, pogađali su Englezi prečku i stativu, imali zicere, a mi naklonost sreće“, uverava popularni Mujo, jedinstven po tome što je dao više golova nego što je odigrao utakmica za Parni valjak (355:337).
Njegov pogodak, posle samo minut igre u drugom poluvremenu prve polufinalne utakmice Kupa šampiona, otvorio je vrata trijumfa, kroz koja je postalo jasno da će Partizan proći kad je Radoslav Zaza Bečejac u 58. uradio ono što je retko činio.
„Nisam bio gol-igrač. Sad da me pitate, ne znam ni zašto sam ostao u kaznenom prostoru. Ne sećam se, zbilja. Pamtim jedino da mi je Velibor Vasović dobacio loptu, da bih je plasirao u ugao“, skromno u javljanju iz Ljubljane, gde je godinama stacioniran, nekadašnji vezista Partizana objašnjava jedno od remek-dela.
GOSPODINE KOVAČEVIĆU, MOGLI BISTE DA IGRATE ZA JUNAJTED
Dan-danas vrte se njegov i Hasanagićev gol na televizijskim ekranima, kao podsećanje kako je u prvoj velikoj utakmici u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata tada dominantni jugoslovenski tim uzeo meru skupljoj i ekipi zvučnijeg imena. Niko bolji, ni poznatiji, tih godina nije dolazio u Beograd i zato je bio izazov prve vrste isprsiti se pred gigantom. Pokazati mu da nije nedodirljiv.
„Sećam se da je žreb polufinala održan u zgradi ‘Borbe’ i da smo zajedno išli da slušamo radio-prenos. Nismo tad razmišljali koga ćemo dobiti na žrebu, jer su svi preostali klubovi u bubnju – Inter, Real Madrid, Mančester – bili snažniji, uigraniji, poticali iz većih zemalja i snažnijih ekonomija od naših. Meni je bilo svejedno. Ionako smo bili podređeni i vodili se idejom ‘daj da probamo da ih pobedimo’. I pobedismo taj Mančester. Dobili smo veliku lovu zahvaljujući uspehu u Kupu šampiona, još bitnije je da smo baš na tom dvomeču izgradili velika imena. Toliko grandiozna da mene i danas zapitkuju u gradskom prevozu: ‘Jeste li vi Branko Rašović’? Još dodaju: ‘Znate li kakav ste igrač bili? Jesam mator, ali nisam baš pozaboravljao. Razume se, pamte me starije generacije. Ove mlađe ne znaju ko su im tata i mama, kamoli neki fudbaler Branko Rašović”, kazuje nam čuveni štoper tima koji je igrao, za to vreme, fudbal budućnosti.
Ispred svog vremena toliko da je čuveni Bobi Čarlton, dok je pokunjeno napuštao teren u Humskoj, Vladici Kovačeviću, odajući mu priznanje za sjajnu partiju, šapnuo:
„Vi biste, gospodine, mogli da igrate u našem timu.Toliko ste dobri“.
Da bi uopšte došao u priliku da se odmeri sa družinom ser Meta Bezbija i „njegovih beba“ morao je da savlada prepreke u vidu Nanta, Verdera i čehoslovačke Sparte, ozbiljnih marki u evropskim okvirima šezdesetih godina prošlog veka. Sve ih je tukao u Humskoj, tako dominantno da gol nije primio: protiv Nanta 2:0, sa Verderom 3:0, Sparta je nastradala s „petardom“ (5:0), a Mančester sa „samo“ 2:0.
„Razlog što smo mleli rivale može se pronaći u podatku da smo godinama igrali zajedno. Ono što je danas nezamislivo, za nas je bilo prirodno. Čim nismo primili nijedan gol na našem stadionu tokom celog ciklusa znači da smo bili moćni. Toliko smo se dobro poznavali i bili uigrani da je tih godina na jednoj utakmici reprezentacije bilo nas devetorica iz Partizana. Kako onda da ne pobeđujemo“, zapitao se Hasanagić, koji je dao još jedan gol Mančesteru, a da mu nije poništen, kao i onaj iz revanša sa Spartom, postao bi najbolji strelac Kupa šampiona za sezonu 1965/1966.
KAKO SU VASKE I JULKA IZBACILI TRENERA GEGIĆA IZ SVLAČIONICE
Tim jeste bio individualno jak. Toliko da mu, uveravaju preostali živi njegovi članovi, trener nije bio potreban ili da je predstavljao samo figuru. Teško da bi u modernom sportu tako nešto danas prošlo, ali pre 53 godine, kad su mangupi vodili glavnu reč i nisu poštovali nominalne autoritete...
„Odmah da razjasnimo: Abdulah Gegić kao trener i tehnički direktor Virgil Popesku ništa se nisu pitali. Ekipa nije ni slušala njih dvojicu, već Velibora Vasovića i Fahrudina Jusufija. Uđe Duče u svlačionicu, ispriča nešto, mi gledamo u zid, onda mu pred svima Vaske kaže ‘izađi’, ova dvojica nemaju kud, pokunje se i odu, a ovaj im načisto promeni taktiku i ispriča kako ćemo igrati. Tim se ionako nikad nije menjao. U svemu tome ima jedna caka: na terenu smo se ponašali odgovorno i disciplinovano. Zato smo pobeđivali. Toliko smo bili dominantni da je jednom prilikom Vaske rekao rezervistima kad su krenuli da napuštaju svlačionicu, svesni da neće videti teren: ‘Uđite, p... vam materina, da bar čujete plan ako uđete, mada ne verujem da će iko od vas ulaziti’“, priseća se Branko Rašović, uz napomenu da je „Gegić pristajao na podređen status, jer je znao da će odlazak iz Partizanovog vrhunskog tima debelo naplatiti“.
Ni približno kao izumitelj svega. Tako značajna sezona vuče korene iz 1960/1961 kad je Florijan Matekalooformio mlad tim. Zvali su ga „Partizanove bebe“, brižljivo učene od pionira do prvog tima u kome su im pridodati najbolji igrači iz tadašnje države. Primera radi, Rašović je došao iz podgoričke Budunosti, Vasović se vratio posle jedne sezone u Crvenoj zvezdi, Josip Pirmajer stigao iz Novog Sada, Bečejac iz Zrenjanina...
„Naša ekipa je bila toliko jaka na fudbalskom polju da nam ništa nisu mogle ni podele iznutra. Pocepali smo se na klanove. Jedan je predvodio Velibor Vasović, drugi Fahrudin Jusufi. Obojica inteligentni tipovi. Kao, nešto se takmičimo, ko će veći dasa ispasti u društvu, međutim, na terenu smo bili nenadmašni. Zato smo i savladali Mančester, bili smo složni tamo gde je najbitnije. Jedinstveni. Gledali smo korist tima, a ne kao danas... Svako vodi svoju politiku“, setno će Zaza Bečejac i maltene se izvinjava što se ne seća svih detalja, čudeći se kako neki njegovi savremenici pamte šta je bilo pre 53 godine.
A bilo je, kaže Rašović, samo malo slavlja posle tih 2:0 koja su otvorila vrata finala Kupa šampiona.
„Proveselili se jesmo, lumpovali nismo. Znate, nikad pijan nisam bio. Češica, dve, posle utakmice, koliko da se proslavi pobeda. A od četvrtka do subote, do naredne prvenstvene utakmice, ni kap alkohola. Isto tako, važilo je pravilo: od srede do subote bez seksa. Lekar nam ispričao kako nervne ćelije fudbalera reaguju sporije kad se seksulano isprazniš. Proverim, kad čovek u pravu“, objašnjava Rašović.
GLUPI ENGLEZI, CENTRIRAJU SA 40 METARA…
Neće biti da se samo u tome krije razlog njegove blistave partije u revanšu, samo sedam dana posle beogradskih 2:0. Ima nešto i do umeća. Mančester je jurio prednost, ali je stigao samo do 1:0, da bi na kraju meča, impresonirana Partizanovim štoperom engleska štampa Rašovića oslovila epitetom „Div sa Old Traforda“. Ostade zauvek.
„To je, kažu – a ja se saglašavam – moja najbolja utakmica u dresu Partizana. Mada, u kontinuitetu sam dobro igrao, iz prostog razloga što su u to vreme najbolji igrači svakog tima bili centarforovi. Ni protiv jednog nisam smeo da se opustim, neprestano sam držao pažnju. Vaske, Šole i ja pokupili smo sve lopte u Mančesteru. Oni glupi, pa centriraju sa 30-40 metara od gola. Da su dolazili iza leđa odbrane, bilo bi nam teže. Ništa posebno, najobičniju utakmicu smo odigrali. A Englezi i njihova štampa impresionirani. Otuda i taj naslov”, skromno će Branko Rašović.
Da bi se shvatilo kakav je uspeh Partizan napravio, valja podsetiti da je Mančester u sastavu imao trojicu najboljih igrača sveta, jer je Denis Loudobio Zlatnu loptu 1964, Bobi Čarlton ju je podigao 1966, baš u godini kad će Englezi postati prvaci planete, a 1968. završila je u rukama Džordža Besta.
„A njega sam čupao za kosu i vukao po travi…”, smeje se Rašovićopisujući duel sa u to vreme najboljim belim fudbalerom planete. „Pokušao čovek da mi pobegne, uhvatim ga za dugačku crnu kosu i bacim na travu. Povukao sam ga baš snažno, a sudija viče ‘igraj dalje’. Ulazio je i kasnije u duele, ništa mi nije zamerio. Džentlmen čovek. Stvarno nisam stekao utisak da su Mančesterovi fudbaleri bili prepotentni. Pre bih rekao da behu veliki profesionalci”.
Ako je Rašović Div sa Old Traforda kojim rečima opisati panterske intervencije Milutina Šoškića, jednog od naših najboljih golmana svih vremena, kapitena nenadmašnog tima?
„Kažu da posedujem bogat vokabular, ali teško da mogu da dočaram šta je te večeri, 20. aprila 1966, radio naš Šole. Divno je branio. Pravo umetničko delo. Kako koja lopta ka njemu on je ili boksuje ili hvata, ono što mu pucaju bez problema kroti, leti kroz vazduh, baca ne na zemlju. Za divljenje, časna reč. Šole, Vaske i Rašović su nas sačuvali u revanšu, iako smo dvadesetak minuta pre kraja primili gol. Tu utakmicu pamtim po tome što maltene nisam imao šansu. Ma kakvu šansu! Loptu nisam dobio. Kako koji napad Engleza se završi, odmah kreće novi. U talasima, ali je naša protivvazdušna odbrana sjajno funkcionisala”, oživljava Mustafa Hasanagić neke od trenutaka sa gostovanja na Teatru snova vrednih plasmana u finale.
Čak i bez isključenog Zorana Miladinovića – koji je supenziju preneo u finale – Partizan je izdržao. Ne samo nalete Mančestera, već i bučnu englesku publiku.
„Kad su navijači videli da nam ne mogu ništa, pokušali su da me provociraju tako što bi me zbog blizine ogrde, kroz mrežu, vukli za dres. A ja nisam reagovao, uopšte. Niti ih gledam, niti slušam. Počnem da razmišljam šta da uradim kako bih sprečio užasnu buku, lavinu od navijanja. Da nas puste da igramo, kako bismo bar čuli jedni druge. U jednom trenutku neko me sa tribina pogodi u rame sendvičom, umotanim u celofan. Sine mi ideja: pokupim sendvič, otvorim, zagrizem parče, zalogaj pojedem, a drugi – veći deo – poljubim i ostavim kraj stative. Istog trenutka prestale su sve negativnosti ka nama. Neverovatno”, prepričava anegdotu sa Old Traforda Milutin Šoškić.
Kako je narednog dana, zbog plasmana u finale u kom će biti jači za povratnika iz vojske Milana Galića, Abdulah Gegić dao slobodno izabranicima, a ovi ga potrošili na šetnju ulicama radničkog Mančestera, nastala je čuvena fotografija na kojoj se vidi kako u krojačkoj radnji rezervni golman Ivan Ćurković i štoper Branko Rašović – kasnije će se okumiti – pazare originalni engleski štof.
“Tad nije bilo odela. Tek se pojavio lister, a pored ‘Mažestika’ radio je šnajder po imenu Kadrja, šio odela po narudžbini. Kad smo doneli lister kupljen u Mančesteru, to je bila senzacija za sve Beograđane. Još smo izabrali sakoe i pantalone iste boje. Desilo se jednom da smo identično obučeni, a Ćure mi kaže: ‘Ti si bliži kući, idi presvuci se’“, dobro je raspoložen Rašović.
Ostade uspomena za sva vremena. Uzete mera Mančesteru.
“Ne mogu da tvrdim, ali deluje da su Englezi bili prepotentni. Računali su, lako će s nama. Jedino što ne liče na sebe kad napuste Ostrvo. Zato smo ih i savladali u Beogradu, što je za njih bilo nenadoknadivo u revanšu, iako smo trpeli ogroman pritisak. Zato i sadašnja Partizanova generacija ima šanse. Potpuno Englezi izgube kompas kad promene podneblje, kad nisu na svom. Nije taj Mančester bogzna šta. Jeste kvalitet na njegovoj strani, ali valja se potruditi, jer je prilika za senzaciju jedinstvena”, hrabri Radoslav Bečejac izabranike Sava Miloševića da naprave podvig i savladaju boljeg od sebe.
Ako je moglo 1966. možda može i 2019, pa da za pola veka, eventualno Strahinja Pavlović objasni za mnoge nezamislivo.
Projektovani sastavi
PARTIZAN – MANČESTER JUNAJTED, 18.55 (RTS 1, TV Arenasport 1)
Beograd
Stadion Partizana
Sudija: Havijer Estarada Fernandez (Španija)
PARTIZAN: Stojković – Miletić, Ostojić, Pavlović, Urošević – Zdjelar, Natho – Tošić, Suma, Asano – Sadik. Trener: Savo Milošević.
MANČESTER JUNAJTED: Romero – Van Bisaka, Lindelef, Džouns, Roho – Garner, Mektominej – Džejms, Mata, Grinvud – Marsijal. Trener: Ole Gunar Solskjer.
Izvor: mozzartsport
FOTO: MN Press
Komentari / 0
Ostavite komentar