Прича и најава: Дерби је дерби! Идеалан меч за Солскјера!

Јесу ли комплекси толико неизлечиви да ће требати много воде да протече Мерсијем како би се Ливерпул осећао комотно у кожи фаворита?

Фудбал 20.10.2019 | 14:58 Ово је нешто што су навијачи Ливерпула чекали три деценије.

Не, не титула, о томе нећемо, већ одавно долепотписаном учитавају чудесне способности баксузирања, па су приљежнији читаоци приметили да се та реч на Т користи само ако нема друге.

Тридесет година Ливерпул има – сасвим заслужени, сасвим рационални – комплекс ниже вредности када се помене Манчестер Јунајтед. Толико дуго, чак и када има на папиру јачу екипу (што се пре Клопове ере десило... па, никада), чак и када је изнад Јунајтеда на табели, чак и када се деси да се заређа неколико сјајних мечева, па се Олд Трафорд покори са пет лаких комада и руменим лицем Фернанда Тореса, тих педесетак километара, у које стају различити акценти, различита музика, различити погледи на живот, смрт, посао и фудбал, био је Ливерпулов пут у Каносу, стрепња од понижења и подсмеха.

Тридесет три године навршиће се ускоро откако је сер Алекс Фергусон дошао са севера, и поставио себи и сарадницима само један задатак, чинило се немогућ и неостварив: свргнути Ливерпул са трона, постати најуспешнији енглески клуб, направити коперникански обрт, поставити планету наглавачке и утиснути жиг ђавола на фудбалску лопту.

Знао је Шкот да је то пут којим се постаје највећи, као у боксу, савладаш оног с бљештавим појасом и онда је цео свет твој: оно што је дошло после, оне две Лиге шампиона, оно страхопоштовање и самопоуздање које је одзвањало све до Прескота, Хајтона и Сент Хеленса, на граници два среза, то је била логична последица доминације над највећим противником. Потоњи је тек повремено успевао да се помокри на параду, али би то испарило, па, као што то уме да испари...



А онда се све променило, иако се није баш све променило (погледати у речнику под оном одредницом за Т). Дошао је Јирген Клоп, чак су и неки бивши играчи Јунајтеда почели да се спрдају са садашњим саставом, оном графиком од комбинованог тима у којем су само момци са Енфилда, и Ливерпул је пред ову недељу предвече, питајте кога хоћете, а понајпре питајте букмејкере, унапред уписани победник.

Манчестер ће бити без Погбе, без Де Хее, Манчестер ће бити без самопоуздања, Ливерпул је казнена експедиција у походу на рекорд Премијер лиге, и све тако редом...

Па зашто се онда ова “утакмица свих утакмица”, нешто што би се звало “Дерби Енглеске” када Енглези не би сматрали да је то увредљиво према свима осталима, ипак међу онима који воле Ливерпул дочекује са стрепњом?

Јесу ли комплекси толико неизлечиви да ће требати много воде да протече Мерсијем како би се Ливерпул осећао комотно у кожи фаворита? Или се само треба сетити прошлог пролећа, када је Јунајтед умногоме решио трку у Премијер лиги, тако што га је градски ривал лагано скрајнуо у свом маршу ка пехару, док је Ливерпул одиграо, најблаже речено, бојажљиво, свестан да може и мора да нападне, али невичан да то учини?

(Пролећни окршаји потврдили су и оно што смо одавно знали: Јунајтеду је главни ривал Ливерпул, овај градски се и даље посматра само као пролазна напаст...)

Било је много коментатора који су у протеклом периоду, посебно током оног мучног прозора за утакмице репрезентација, када бисмо читали све о клупском фудбалу, па се и спекулације слободно оплођују, говорили како меч са Ливерпулом долази у најгорем тренутку за и даље вољеног, али сада упитно добростојећег менаџера Оле Гунара Солскјера.

Ствар је, заправо, обрнута, ма колико парадоксално могло да зазвучи: нема боље утакмице за Солскјера од дуела са највећим супарницима, клуба који је био на силазној путањи у доба када је он умео да са клупе, у неком другом смислу али добро, пошаље Стретфорд енд у делиријум.

Пораз је очекиван, посебно са кадровским проблемима, о свим другим проблемима да и не причамо; па иако се присећамо да је Јирген Клоп уручио отказ Жозеу Мурињу, ствари су сада другачије, и ништа (сем можда бруталног пораза, сада када ни нула бодова не би Јунајтед одвело у “опасну зону”) неће шармантног Норвежанина послати на биро рада.

Солскјер је зато у вин-вин ситуацији: ако нанесе први пораз Ливерпулу, ако његови пулени покажу зубе који су били тако млечни у овој сезони, ако уз помоћ духа Мета Безбија и нервозе Алекса Фергусона успе да сруши Клопа и опали шамар онима који су помислили да Манчестер Јунајтед, колико год га водили људи који, да будемо благи, нису љубитељи, а камоли познаваоци фудбала, преко ноћи може да престане да буде велики клуб, Солскјер неће само себи продужити мандат – то се на Олд Трафорду више уопште не зна – него ће поново бити човек којем се верује онда када је најтеже.

А пре свега, да му верују играчи: од тога колико ће срчано ући у меч са фаворитом, колико ће бити напаљени да покажу да су их заболела сва зафркавања по медијима и друштвеним мрежама, до смирености да против самоувереног Ливерпула, што каже она синтагма, испуне све задатке.

Има Јунајтед у богатој прошлости сличан пример, онолико колико тадашњи и садашњи фудбал уопште имају сличности: чак је и сер Алекс Фергусон једном био само на утакмицу од отказа, и то пре него што је освојио иједан трофеј.

Извукао се и после је било шта је било.

Јунајтед је у слободном паду још откако су помислили да је Дејвид Мојес човек који ће бити идеалан наследник легенде, Ливерпул после низа недаћа као да јаше спејс-шатл, али много се тога може окренути за само једно поподне и барем на једно поподне, у чему је лепота Премијер лиге и величина ова два клуба.

А то важи и у другом смеру: не би било веће победе и веће поруке Клопових момака од (лаке) победе на Олд Трафорду, уочи серије тешких мечева који су, рекли би Енглези, “маке ор бреак”.

Зато су и улози већи, зато су прогнозе тешке, зато су квоте варљиве.

Или, да парафразирамо онај безобразни цитат о оргазму, који је толико волео да раби Вуди Ален: “Дерби је дерби је дерби је дерби”.

Да, ово је Дерби, и даље највећа утакмица у Енглеској, без обзира на енормну разлику на табели, без обзира на имена која пишу на дресовима: то је сукоб два града, две филозофије, два толико различита колоса да су по много чему слични. И када иде и када не...

Извор: моззартспорт