Мајка петоро дјеце брату донирала бубрег

Да ли бисте донирали орган када би затребао вашем најближем? Ово питање поставили смо сами себи након што смо упознали Лулфету Варупу из Витеза, мајку петоро дјеце, која је прије осам година великодушно донирала бубрег свом брату Фикрету Шехићу. Насмијана и позитивног духа Варупа каже како често заборавља да живи с једним бубрегом.  

Босна и Херцеговина 13.10.2019 | 18:05 Борба с болешћу у овој породици започела је када су љекари на Универзитетском клиничком центру у Тузли упутили Фикрета на дијализу.

"Све је кренуло од високог притиска. Кад сам отишао на контролу у Тузлу, рекоше ми да требам на дијализу. Као кад се човјек не разумије, питао сам их може ли ишта друго осим дијализе. Доктор Тулумовић у Тузли рекао ми је да не зна хоћу ли се пробудити сутрадан ако ту ноћ не одем на дијализу. Почео сам се премишљати, хоћу, нећу, али шта ћеш кад мораш, немаш излаза. Тамо сам био пет-шест дана на дијализи, вратио се и онда наставио дијализе у Травнику сваки други дан", започиње Шехић своју причу.

Убрзо се Витежанин увјерио у патње третмана који замјењују функцију бубрега. На срећу, на дијализи се задржао седам мјесеци захваљујући великодушној сестри.

"Не знам има ли ишта горе од дијализе. То је живот без живота. Толико исцрпљује и умара човјека. Страдају кости, срце и комплетно тијело. Од дебелих игала отичу руке, деформишу се. Лежати на третману четири сата сваки други дан изузетно је мучно. Не смијете јести, пити, нити можете ишта радити. Јако тешко сам све подносио", каже Шехић.

И прије него је уопште кренуо на дијализу, Лулфета је одлучила да ће му дати бубрег. Прича како се распитивала о могућностима донације и прије саме дијализе, што је могуће код појединих пацијената.

"Ја сам њега више него натјерала на трансплантацију. Нисам га могла гледати да пати. Нема ту пуно размишљања. Не могу ни ја бити у реду, ако он није у реду. Сваки дан су ми мисли биле далеко и само сам мислила на његово здравље и како да га спасем. Треба живјети на дијализи. Нека свако себе постави у ту ситуацију. Бог ми је дао снагу, немате појма колико је то задовољство унутар човјека. Дај Боже да никад никоме не затреба, али ако смо у могућности, онда то требамо урадити", рекла је Варупа.

“Срамио сам се и плашио”

Ипак, Фикрет се предомишљао, највише због њене дјеце, међу којима су и близанци који су у то вријеме тек кренули у школу. Када је на крају схватио да му је то једина шанса, све сумње и лоше мисли отјерали су му тузлански љекари који, каже, никада неће ризиковати да угрозе донора.

"Срамио сам се и плашио јер не дај Боже да је било шта кренуло по злу. Захвалан сам и сестриној породици, њеном супругу и дјеци који се никада нису бунили због њене одлуке", рекао је Шехић.

Када су се коначно одлучили за трансплантацију, услиједили су бројни налази о раду бубрега. На срећу, Црос мацх, тест о подударању бубрега, показао се добрим, а самој трансплантацији погодовало је и то што су били иста крвна група, Б позитивна.

Лулфета се присјећа како је рано ујутру отишла на операцију, а након што се бубрег охладио, послијеподне су га трансплантовали Фикрету. 

"Лијеви бубрег радио ми је боље од десног и љекар ме упитао да ли би ми сметало да донирам лијеви због дуже вене која олакшава трансплантацију. Рекла сам да ми је свеједно и нек узме који год жели", прича Варупа те наставља: “Након операције нисам му хтјела отићи док нисам устала из колица. Нисам хтјела да ме гледа у таквом стању да му буде још теже. Трећи дан сам стала на ноге и отишла. Почео је плакати док ме угледао, а ја сам му понављала да је све у реду.”

Већ три до четири дана након операције Фикрет се почео осјећати боље, а Лулфети су након петог дана љекари рекли да може кући.

"Ниједна операција није једноставна, али стрпљење и воља су најважнији. Обољела бих и ја до сада да је он остао на дијализи. Психички би пала гледајући га да се пати", испричала је Варупа.

Брат и сестра из Витеза протеклих осам година нису имали никаквих здравствених тегоба. Фикрет је на операцију отишао са 70 килограма, а данас им 95.

"Прије нисам могао ништа радити, а данас већином обављам све послове у кући и око куће", говори Фикрет на шта његова сестра додаје: “Радим све послове сасвим нормално. Вјерујте ми да некад заборавим да сам уопште дала бубрег. Човјек може живјети најнормалније с једним бубрегом. Комшије ми некад говоре да се чувам, а мени буде на крај памети.”

Патње хроничних бубрежних болесника данас су постале дио свакодневнице у БиХ. Док позитивна прича о срећном животу након трансплантације стиже из Витеза, већина пацијената БиХ живе тежак живот на дијализи чекајући на свог донора. Новца за трансплантације има, али не и донора.

Фикрет каже да се свега нагледао током свог лијечења.

"На дијализи је доста млађих особа који имају браћу и сестре. Не знам шта је у људима па што не помогну најближем. Нека мало размисле јер најважнија је подршка породица. Да је мојој сестри требало помоћи, исто бих урадио. Нажалост, данас ни координатори не раде добро у болницама јер у ситуацијама када се код пацијента на интензивној њези утврди мождана смрт, тај координатор би требао разговарати с породицом пацијента о донацији органа. Једна година живота на дијализи кошта колико и трансплантација. Замислите колико је новца моја Лулфета уштедјела држави. Надам се да ће наша прича утјецати да се спаси барем један живот", поручује на крају Шехић.

Подаци говоре како се у БиХ годишње уради трансплантација колико у свијету сваког сата. Ове године у БиХ урађено је тек седам трансплантација од живих давалаца органа, а ниједна од мртвих давалаца, док је у исто вријеме у Европи обављено 26.726 трансплантација бубрега, а у свијету 85.508 трансплантација.

Федерални фонд солидарности ове године издвојио је 2,5 милиона КМ за трансплантације органа, али од тога се једва потрошило 200.000 КМ.

(Клиx)