Перић: Свуда су трагови пустошења

-Више пута сам говорио да присуствујемо крају политике. Има мноштво примјера који могу илустровати тај политички суицид. Недавно ми је млади активиста СНСД-а у Добоју испричао трагикомичну причу из свог политичког искуства. "За изборе сам", прича младић са резигнацијом, "лијепио плакате против нашег политичког противника Обрена Петровића. Називали смо га најпогрднијим називима. Био је за нас примјер најгорег у српској политици. Данас нам је тај исти Обрен Петровић политички шеф. Дошли смо у ситуацију да пред њим стојимо мирно. " Наводио ми је имена десетине људи из других партија које је удомила његова странка.

Босна и Херцеговина 09.10.2019 | 08:18 "Прошла су времена када је међународна заједница прописивала рјешења у БиХ и била предводник у њиховом спровођењу", изјавио је негдје ових дана високи представник Валентин Инцко. Разуман човјек, у времену разума, не би томе имао шта приговорити. Домаћи политичари морају знати шта хоће и како могу превладати тешкоће које им стоје на путу.

Нажалост, домаћи политичари нити знају шта хоће нити разумију како могу савладати кризе које су произвели и које стално производе. Видимо то и на примјеру правосуђа које се систематски подрива умјесто да се спашава од разорног самоурушавања. Анализу функционисања правосуђа сачиниће Европска комисија умјесто институција БиХ. Ових дана очекује се извјештај судије Рајнхарда Прибеа. Од домаћих политичара на власти се не очекује ништа. Они годину дана након избора нису у стању да конституишу власт. Да су знали то да учине, могли су ићи у сусрет Прибеу.

До данас су могли бити на дневном реду парламента бар закони о ВСТС-у и Закон о Апелационом суду БиХ.

Очигледно је да од домаћих политичара неће бити користи за посрнуло правосуђе. Оно годинама није у фокусу наших политика. Никада ниједан политичар није проговорио о проблемима правосудног система и значају владавине права. Никада се ниједан политичар није огласио поводом многих правосудних скандала (осим када је требало подржати некога од инсталираних извођача радова). Нико никада није јавно отворио ниједан правни проблем. Као да живимо у земљи савршеног законодавства и најефикаснијег правосуђа. Нема правосуђа у програмима политичких партија. Нема га ни у плановима и програмима рада законодавних тијела. Када се на дневном реду нађу годишњи извјештаји о раду правосуђа, страначки јастребови испале салве критика и истог се дана све заборави као да није ни постојало. Никоме не падне на памет да затражи посебне извјештаје о тенденцијама у структури криминала, о сајберкриминалу, о коме само ријетки појединци нешто знају, о законском моделу који генерише злоупотребе у јавним набавкама, о трошковима правосуђа који стално расту, о буџетском новцу који одлази на одбране по службеној дужности... Дуго времена политику правосуђе не интересује.

Кривично правосуђе је дефинитивно изгубљено. Данас је оно под потпуном политичком и полицијском контролом. Стиче се утисак да се институције данас баве прикривањем криминала, а не његовим откривањем. Истрагама озбиљног криминала данас се бави неколико медија и неколико новинара ентузијаста и авантуриста. И раде то боље од државних институција! Политика је преко својих полуга у правосудни систем инсталирала људе који су спровели до сада најефикаснију парализу тужилачког система. Стотине тужилаца данас нису у стању да за годину дана проведу десет озбиљних истрага. То, наравно, не мора да значи да су тужиоци неспособни, али сасвим сигурно значи да су институције у рукама некомпетентних и да су под контролом политика.

Због тога ме брине став високог представника. И напушта ме нада да би извјештај судије Рајнхарда Прибеа могао утицати на рјешавање проблема нашег правосуђа.

Однос политике према правосуђу исти је као и однос према здравству, образовању, култури, науци, породици, природном богатству, екологији... Исти као и однос према самој себи. Свуда су трагови пустошења. Стиче се утисак да домаћи политичари уопште нису свјесни шта раде. У ономе што раде не види се никаква историјска перспектива. Оно што се види јесте гола похлепа за богатством и трајном и неограниченом влашћу. Политичари немају јасних и реалних политичких идеја, немају убјеђења и немају вјере у оно што у политичком смислу раде. Из њихове политичке праксе наслућују се само политичке жеље које немају никакву разумну основу. То је парадоксално стање политичког ума.

Више пута сам говорио да присуствујемо крају политике. Има мноштво примјера који могу илустровати тај политички суицид. Недавно ми је млади активиста СНСД-а у Добоју испричао трагикомичну причу из свог политичког искуства. "За изборе сам", прича младић са резигнацијом, "лијепио плакате против нашег политичког противника Обрена Петровића. Називали смо га најпогрднијим називима. Био је за нас примјер најгорег у српској политици. Данас нам је тај исти Обрен Петровић политички шеф. Дошли смо у ситуацију да пред њим стојимо мирно." Наводио ми је имена десетине људи из других партија које је удомила његова странка.

Саосјећао сам са младим човјеком који је вјеровао у идеал политике и разумијевао политички активизам као частан посао који помаже бирачима да се опредијеле коме ће дати свој глас. Људи који су предано прихватили политички активизам данас су изгубили демократску наду пред безумљем политичких лидера. Они све мање вјерују политичкој елити која их увјерава да су њихови најбољи чланови они који су били најгори у противничким таборима ("прелетачи"). Инсталирана пракса подривања опозиционих странака је неразумна и погубна. Она ће се грдно осветити творцима шизофрене идеје да је добра политика на све могуће начине уништити политичког противника.

Лидери, жељни апсолутне власти, направили су од политике уцјењивачки бизнис који им гарантује лагодну контролу политичког и привредног простора. На најзначајније функције инсталирали су људе сумњиве прошлости и криминалних биографија којима се лако управља. Они су им кадрови од посебног политичког повјерења због тога што знају да су таоци и да могу страдати једино ако направе погрешан политички потез. Тако се номенклатура на власти приближава мафијашкој организација, што снажно дискредитује саму идеју политике као часне и неопходне друштвене дјелатности.

Изборне крађе и преваре, коалиционо трговање и трговање политичким позицијама (у којима је све више понижавања и самопонижења!) попримило је размјере својеврсног криминала који остаје изван домашаја правосудне власти. Гомиле необразованих, недаровитих и неталентованих људи добиле су прилику да управљају државним пословима. Држава, као синоним и огледало добре власти, нестаје под налетом неспособних и неодговорних. Готово свакодневно присуствујемо суноврату политике о којем ће се тек говорити.

Код Иљфа и Петрова, у роману "Дванаест столица", постоји лик бравара који је од остатака мотоцикла направио стационарни мотор. Тај мотор је изгледао као прави - једино што није радио! Данашњи политичари по свему личе на тог бравара.

(Бранко Перић/Независне)
(Аутор је судија Суда БиХ)