Давидова мајка: Много руку у живој рани!

Осим спинова да руши Републику Српску, Сузана Радановић суочавала се, као жена и мајка, и са другачијом врстом критика. Иако је с једне стране њена борба имала огромну подршку грађана, на другој су осуђивали начин на који жали свог убијеног сина. Сузанини наступи у јавности били су далеко од конзервативних виђења како жалост за дјететом „треба да изгледа“.

Република Српска 04.10.2019 | 08:48 Носећи највећи могући терет губитка, на ту жену сручио се и гњев моћника који су својом бескрупулозношћу гурали прсте у живу рану. А блато у коме су се ваљали и највиши функционери РС најевидетније је на примјеру осуде Сузаниног и Даворовог приватног живота, њихових одлука и личних избора.

Које су границе жене и мајке у њеном болу? Које границе намеће средина? Може ли се „друштвено прихватљиво“ жалити за дјететом? Гдје престаје подршка, а почиње лицемјерје и заосталост? О овим темама смо разговарали са Сузаном Радановић, мајком чије су дијете свирепо убили.

Сузана је преживјела ноћну мору сваке мајке. У свијету гдје људи свакодневно падају пред неупоредиво мањим животним изазовима, своју је трагедију претворила у борбу. Мајка која неуморно тражи правду за убијеног сина Давида. Сломљена болом, али не и поражена, данас каже да се буди и лијеже с мислима о њему. На питање гдје налази снагу за своју борбу - не зна одговор.

„Нико не зна шта у њему чучи. Нико не зна како би реаговао. Ја о томе нисам у животу размишљала, шта бих радила да се тако нешто деси. Све што радим, радим зато што мислим да је он ту, да ме гледа и да види да се борим за њега“, прича Сузана. Важно јој је и што њена кћи Теодора гледа њу и бившег супруга Давора у настојањима да се изборе за правду : „И она зна да ћу ја сутра за њу да газим. Ја вјерујем да је моје дијете зато поносно.“

Попут свог бившег супруга Давора Драгичевића, Сузана је много тога прошла за више од 500 дана колико тражи правду за сина. Од полицијске пресс-конференције на којој су убијеног Давида покушали представити као криминалца и наркомана, преко буђења грађана који су давали подршку њеној и Даворовој борби, страшних политичких притисака, протеста на Давидовом тргу у Бањалуци гдје се у једном тренутку окупило 40.000 људи, па до пријетњи, прогона, полицијских застрашивања...



Али као жена и мајка, Сузана Радановић суочавала се и са другачијом врстом критика. С једне стране је била огромна подршка грађана њеној борби. С друге, осуде начина на који ова мајка жали свог сина.

„Ја знам да би 50 посто народа вољело да ја лежим у кревету, да се не могу помјерити и да говоре ’јој, јадна она мајка, јадна Сузана, ено је бори се тамо за живот, не једе, не пије’. Знам да има народа који тако мисли. Ја нисам таква. Да легнем у кревет, осјећала бих да издајем своје дијете. Родиш га, донесеш га на свијет, носиш га у себи, твоја је крв, месо твоје... и да ја то пустим?

Да кажем, ’хеј, било – прошло, идемо даље’... ја не могу тако“, каже она. Подсјећа да у Босни и Херцеговини има доста мајки чија су дјеца убијена. Не жели, истиче, никога вријеђати, разумије да боли, али себе не може замислити таквом: „Разумијем да је бол јак, имам га и ја, али ја одем на онај гроб па се исплачем, кући легнем у кревет па се исплачем да нико не види. А онда кад изађем, борим се за своје дијете. И да ме моја дјеца виде.“

Када те предсједник лично отрача

А све то под огромним притиском јавности. Осуде Сузаниних и Даворових личних избора и начина живота стизале су и са много „виших инстанци“. Од првих дана након убиства Давида Драгичевића политички врх Републике Српске, у спрези с њима блиским медијима, на све начине настоји дискредитовати оца и мајку, али и све оне који их подржавају. Јавност је за више од 500 дана бомбардована режимским спиновима како је ријеч о људима који желе рушити Републику Српску, Сорошевим плаћеницима, британским шпијунима... Блато у коме су се ваљали и највиши функционери РС најевидетније је на примјеру осуде Сузаниног и Даворовог приватног живота, њихових одлука и личних избора. Тако је Милорад Додик, у том тренутку предсједник РС, у једном интервјуу назвао Давидову породицу дисфункционалном, дајући себи за право да прокоментарише како је Сузана, разводом, оставила дијете у најосјетљивијим годинама. У конзервативној средини попут босанскохерцеговачке, није случајност да се на тај начин покуша утицати на став јавности.

„Уопште нисам погледала тај његов интервју. Човјек који има породицу какву има, човјек који је у криминалу до гуше, нема никаква права да мој живот, начин живота и моју породицу узима у уста. Он је за мене небитан. И његово мишљење, и оно што је покушао да сервира. Доста је људи то прихватило“, закључује Сузана. Каже да и данас прочита коментаре како је оставила дијете, да је Давид одрастао на улици.



„Јесам се развела, али своје дијете никад оставила нисам. Мој Давид је био трећи средње кад смо се Давор и ја развели. Из Бањалуке сам отишла у мају, он је у јуну завршио трећи средње. Остао је у Бањалуци с оцем, није остао на улици. А шта је отац, да ли је он родитељ? Није хтио ићи са мном и рекао је – имам још једну годину, зашто ћу ићи у Аустрију? Завршио је ту годину и дошао је мени. Папире је добио, имао је визу на пет година. Био је пар мјесеци, није му се свидјело, није ишло. Ја га, као пунољетног, нисам могла натјерати да остане, нисам могла утицати на њега“, прича Сузана.

О реакцијама јавности на своје поступке, како раније, тако и након Давидовог убиства, Сузана Радановић не брине. Након свега кроз шта је прошла, данас каже да је можда требала нешто да промијени, али да она другачије не зна. Не смишља никад шта ће рећи, оно што у тренутку осјети, то и каже.

„Било је реакција, свакаквих. Било је на почетку порука о Давиду, да је наркоман. Али касније, како је вријеме одмицало, било је све више и више коментара за мене - око облачења, око косе, да ли сам се насмијала, зашто нисам плакала, зашто стојим ту, зашто причам, зашто сам на Фацебооку, зашто нисам у кревету. Зашто не патим негдје у тишини, зашто нисам покушала да се убијем који пут, зашто ме нису скидали са вјешала или испирали од таблета...“, прича Сузана.

Такве реакције назива ненормалним и пита се зар ико може помислити да она не пати за својим дјететом. У жалости за Давидом, бори се да прегура сваки дан: „Ја вјерујем да је Давид нас изабрао, Давора и мене. Да се то све с неким разлогом издешавало, да нам је таква била судбина. Ја тражим себи начина да олакшам, да постоји нешто мимо те смрти, да то није оно задње... и у том убјеђењу мени је лакше.“

Давор, Зоран и дјеца

Упркос бескрупулозним настојањима да се на све начине, па и као мајка дискредитује, Сузана Радановић данас има личну подршку као мало која жена: на „њеној страни“ су и бивши и садашњи супруг. Све приче о „дисфункционалној породици“ ту падају у воду.

„Значи ми то. Замислите сада да се њих двојица не подносе. Или да су у свађи. Давор и ја се не бисмо могли борити. Ја се не бих могла борити. Морала бих се прво са Зораном борити да бих се могла борити за своје дијете. Коме то треба? А осим тога, њих двојица су се нашли, они су чак бољи пријатељи“, прича Сузана Радановић и додаје да „њих“ то највише боли: „Знамо на кога мислим кад кажем ’њих’. То је њима ненормално. А то може само поремећеном уму бити ненормално. Јер сви смо се окупили око истог циља и идеје. Само једна ствар у мом животу – Давид. Ујутро кад устајеш, Давид. Навече кад лијежеш – Давид.“

За свог супруга Зорана Радановића каже да је такође поднио велику жртву. С друге стране, објашњава, Зоранова жртва би била сасвим другачија да је она пала у кревет: „Да ме мора кљукати таблетама, да не смије изаћи из куће, јер размишља да ли ћу чим окрене леђа попити шаку таблета? - Зна да нећу.“

Моје лице се промијенило



Промијенило ме. У фирми, ето, говорили су, ’Сузану можете наћи по смијеху, у којој је канцеларији’. Не знам се кикотати у себи, ја то пустим. Сад ми се то у ријетким приликама деси. Кад се погледам у огледало видим да ми се лице промијенило. Није то више то. Очи, усне, све ми се то некако пореметило. А поглед на живот ми се скроз промијенио. Све ми је сад небитно. Они обични људски проблеми... мени то више ништа не значи.“
Након Давидовог убиства, Сузанина и Даворова четранестогодишња кћи Теодора свједочила је свему кроз шта су јој мајка и отац пролазили и још пролазе. Родитељев страх за дијете, након такве трагедије, има најгоре могуће упориште у реалности. Сузана ипак мисли да је Теодора јака: „Не знам шта може за годину, двије да се деси. Шта она има у себи. Од тог стреса, не мора се показати одмах. Али овако како је ја видим, јако је стабилна, свјесна је свега, храбра је и јако пркосна. Има карактерну особину свога брата. А опет, од оваквих родитеља не могу ни дјеца другачија бити.“ Њену кћер, сигурна је Сузана Радановић, у животу ће дефинисати и обликовати борба за правду за Давида.

„Мислим да ће бити велики борац. Њој је 14 година и већ се види да је јака. Врло је интелигентна, карактерно је јака, то ми је јако битно“, истиче Сузана.

И док на сва питања о ставовима јавности или власти, мирно и чврсто одговара, Сузана дрхти док прича о дјеци. Петогодишњег Андреја, свог сина из другог брака, каже да је размазила управо због Давида.

„Жао ми је јер се сјетим кад је Давид био мали па ја загаламим. Кајем се за сваки повишен тон. Жао ми је сада јер не знаш шта живот носи“, каже Сузана Радановић, док јој пркос на лицу уступа мјесто болу. И први пут у току разговора Сузана плаче.

(Аутор: Маја Бјелајац)
(Импулс)