Прича: Заволити Муриња...

Како је Жозе, заправо, постао кул, а како ће натерати свет да га опет мрзи. . .

Фудбал 01.10.2019 | 23:00 Било је лако мрзети га. Чак и сувише лако, утолико више што је остављао утисак да му се то допада.

Нервирао нас је, а онда нас је нервирало што ужива у томе, талас се претварао у вртлог који се претварао у цунами; омражен и вољен, никада једнако, никад равномерно.

Први пут када су баш сви чули за њега, било је то у финалу Купа УЕФА, цео свет је морао бити уз  Селтик због тога што је стадион у Севиљи био зелено-бели, због тога што су су навијачи били предивни, а Шкоти су се сећали „Лисабонских лавова“ који би вратили самопоуздање посрнулом им фудбалу; испоставиће се да се никада нису опоравили од тог пораза.

Уследиле су енглеске године. Замениће Ранијерија у новом пројекту Абрамовичевог Челсија онда кад је руски тајкун, као један од пионира бахаћења у фудбалу, могао да упре прстом и каже „доведите ми најбољег“.

Најбољи, на крилима те две европске сезоне и оног трчања у црном капуту по Олд Трафорду, био је Жозе Мурињо. Предводилац, ђак и посилни великог Бобија Робсона, представио се као Посебни; то је и остао, на свој начин и на своју руку.

Није га, понављамо, било тешко мрзети. Па и избор клубова: Челси који више није онај забавни Челси деведесетих; пост-калчополијевски Интер којем су титуле биле важније од шоуа; Реал, као врхунац каријере, али то је Реал; и Манчестер Јунајтед, као врхунац његовог ега, мало због величине клуба и снаге бренда, мало више због свих оних чудесних утакмица против Алекса Фергусона.

Али, о том Мурињу нећемо. Не треба да, што би Американци казали, обадамо мртвог коња причом о његовом арканском, дефанзивном, тактички савршеном фудбалу којим је наговестио, потом и спровео револуцију и његовом року трајања после којег се убајатио као накјучерашњи хлеб.

Лако је данас понављати да је Португалац превазиђен и да су модерни стручњаци, пре свих Гвардиола, а онда и Клоп, Симеоне, Покетино, Конте, прочитали његову игру и показали да су, за разлику од њега, способни и вољни да се мењају и прилагођавају.

Брзина и пресинг победили су дављење и чекање контри, Пеп је учио и од Вудија Алена и од Гарија Каспарова, а Жозе Мурињо, што је било толико очигледно у несрећном мандату у Јунајтеду, изгледао је као истрошени маторац који се буни што га деца више не слушају, или као онај комшија који би најрадије пробушио лопту, само да је више не слуша под прозором.

Да, Мурињо је постао мизантроп. Увек је имао оно макијавелистичо у себи, али прави „владалац“, умешни диктатор, некад то он не би заборавио, био би спреман да се прилагођава; Жозе је деловао као нарцис са главом међу облацима. Човек који је некад сав притисак навлачио на себе и штитио играче толико да су они били спремни да погину за њега, личио је на џангризавца којем су сви други криви, помињао неке давне победе да би оправдао неке нове поразе.

Тек тог Муриња је било лако мрзети, сеирити кад је напокон остао без посла и кад га се Премијер лига, макар на неко време, курталисала.

А онда је отишао, да ради – како је то био мурињовски потез! – оно што је презирао, да буде стручни консултант, пундит како би рекли Енглези, да коментарише за своју душу, без задњих намера (сем истеривања неке његове правде, али на то свакако има право), да снима рекламе, да се појављује где хоће и како хоће, да се смеје без ироније и без оног сарказма који му се толико одомаћио на рубу усана да је било тешко замислити комплексију Жозеа Муриња без њега.

Кад је био тамо крај терена, Мурињо је обожавао да ниподаштава оне који седе заваљени у студију и паметују из удобних сицева. Утолико више му се, изгледа, допада ова улога, посебно сада на Скај спортсу.

Као да жели да каже, ево, чак и то радим боље од вас.

У међувремену се појављивао на разним догађајима и пријемима, давао интервјуе и позирао фоторепортерима, снимао рекламе – попут ове последње, са аутобусом и „Шампионском улицом“ и псом по имену Дидије и жбуном у облику три прста, рекламом у којој показује најбоље одлике британског хумора, способност да се спрдаш са самим собом за све паре – и...

Не знам како ово да наставим суптилно, па ћу рећи искрено и без увијања: „... и постао кул“.

Забаван. Пријемчив. Приземан, не надобудан. Поштен и фер и пристојан, иако је у своје перо оцаринио три камиона прљавог веша на сваком стадиону у Енглеској. Човек с којим бисте волели да седнете и да проведете вече, без оног страхопоштовања од пре коју годину. Само он, вицеви и досетке, и много, много фудбала...

А тек како звучи стручно, не само у поређењу са колегама на Скају! Кад га слушате и читате, па само на тренутак заборавите да је то Жозе Мурињо, на тренутак вам се отме „Дајте овом човеку да води неки клуб!”

И Жозе Мурињо би сигурно то желео.

Нема сумње да је био на иглама, да је недељама прошлог пролећа и лета нетремице буљио у телефон и чекао СМС Флорентина Переза, нема сумње да је за викенд гледао мадридски дерби и размишљао шта би све он урадио другачије, баш као што ће у понедељак гледати овај мали-велики енглески дерби и размишљати, ако не више о Манчестеру, а оно о томе да би се лако могао замислити уместо Емерија на клупи Арсенала.

И многи ће навијач Арсенала рећи да он личи на јединог човека који може да унесе ред у дуготрајни хаос који се полако претвара у константни бесмисао на Емиратима (неки су, ипак, то мислили и за Олд Трафорд...).

(Моја интимна теорија је, додуше, да би не рачунајући места старе славе у Мадриду и Милану, Жозе Мурињо волео да води само два клуба која на то, због етоса или због развијеног односа са Поругалцем, никада не би пристала.

Барселону и Ливерпул.

И иако има злих језика који би могли да помисле да би Жозе намерно био аутодеструктиван, ја бих се заклео да би се он на Камп Ноу и Енфилду трудио више, изгарао више него икад. И штета је, или уопште није?, што то никада нећемо сазнати.)

Вратиће се Мурињо, јер је то Мурињо и мора да се врати, и поново ће бити љут и самозаљубљен и водити ратове са колегама (тренерима) и са бившим колегама (новинарима), дисциплиновати играче и поларизовати навијаче.

Тада ћемо престати да му се смејемо и поново ћемо мислити да је надобудни макијавелистички нарцис који убија и успорава фудбал; тад ће поново бити Жозе Мурињо којег смо заволели да мрзимо.

Зато, нека га још мало, у тој фотељи, испред камера, у духовитим рекламама, надомак новинарског диктафона, тамо где његова харизма плени и осваја, тамо где је можда као лав у кавезу, али је и даље лав; тамо где можемо мирне душе мислити да је кул.

А после, кад се опет намршти и стане у онај ограђени простор, кад опет почне да тера по свом, да ратује са целим светом и да буде Посебни на све начине које смисли, тад ћемо поново, очас посла, то је толико лако да му се страшно допада, поново да га мрзимо.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс