Priča: Zavoliti Murinja...

Kako je Žoze, zapravo, postao kul, a kako će naterati svet da ga opet mrzi. . .

Fudbal 01.10.2019 | 23:00 Bilo je lako mrzeti ga. Čak i suviše lako, utoliko više što je ostavljao utisak da mu se to dopada.

Nervirao nas je, a onda nas je nerviralo što uživa u tome, talas se pretvarao u vrtlog koji se pretvarao u cunami; omražen i voljen, nikada jednako, nikad ravnomerno.

Prvi put kada su baš svi čuli za njega, bilo je to u finalu Kupa UEFA, ceo svet je morao biti uz  Seltik zbog toga što je stadion u Sevilji bio zeleno-beli, zbog toga što su su navijači bili predivni, a Škoti su se sećali „Lisabonskih lavova“ koji bi vratili samopouzdanje posrnulom im fudbalu; ispostaviće se da se nikada nisu oporavili od tog poraza.

Usledile su engleske godine. Zameniće Ranijerija u novom projektu Abramovičevog Čelsija onda kad je ruski tajkun, kao jedan od pionira bahaćenja u fudbalu, mogao da upre prstom i kaže „dovedite mi najboljeg“.

Najbolji, na krilima te dve evropske sezone i onog trčanja u crnom kaputu po Old Trafordu, bio je Žoze Murinjo. Predvodilac, đak i posilni velikog Bobija Robsona, predstavio se kao Posebni; to je i ostao, na svoj način i na svoju ruku.

Nije ga, ponavljamo, bilo teško mrzeti. Pa i izbor klubova: Čelsi koji više nije onaj zabavni Čelsi devedesetih; post-kalčopolijevski Inter kojem su titule bile važnije od šoua; Real, kao vrhunac karijere, ali to je Real; i Mančester Junajted, kao vrhunac njegovog ega, malo zbog veličine kluba i snage brenda, malo više zbog svih onih čudesnih utakmica protiv Aleksa Fergusona.

Ali, o tom Murinju nećemo. Ne treba da, što bi Amerikanci kazali, obadamo mrtvog konja pričom o njegovom arkanskom, defanzivnom, taktički savršenom fudbalu kojim je nagovestio, potom i sproveo revoluciju i njegovom roku trajanja posle kojeg se ubajatio kao nakjučerašnji hleb.

Lako je danas ponavljati da je Portugalac prevaziđen i da su moderni stručnjaci, pre svih Gvardiola, a onda i Klop, Simeone, Poketino, Konte, pročitali njegovu igru i pokazali da su, za razliku od njega, sposobni i voljni da se menjaju i prilagođavaju.

Brzina i presing pobedili su davljenje i čekanje kontri, Pep je učio i od Vudija Alena i od Garija Kasparova, a Žoze Murinjo, što je bilo toliko očigledno u nesrećnom mandatu u Junajtedu, izgledao je kao istrošeni matorac koji se buni što ga deca više ne slušaju, ili kao onaj komšija koji bi najradije probušio loptu, samo da je više ne sluša pod prozorom.

Da, Murinjo je postao mizantrop. Uvek je imao ono makijavelističo u sebi, ali pravi „vladalac“, umešni diktator, nekad to on ne bi zaboravio, bio bi spreman da se prilagođava; Žoze je delovao kao narcis sa glavom među oblacima. Čovek koji je nekad sav pritisak navlačio na sebe i štitio igrače toliko da su oni bili spremni da poginu za njega, ličio je na džangrizavca kojem su svi drugi krivi, pominjao neke davne pobede da bi opravdao neke nove poraze.

Tek tog Murinja je bilo lako mrzeti, seiriti kad je napokon ostao bez posla i kad ga se Premijer liga, makar na neko vreme, kurtalisala.

A onda je otišao, da radi – kako je to bio murinjovski potez! – ono što je prezirao, da bude stručni konsultant, pundit kako bi rekli Englezi, da komentariše za svoju dušu, bez zadnjih namera (sem isterivanja neke njegove pravde, ali na to svakako ima pravo), da snima reklame, da se pojavljuje gde hoće i kako hoće, da se smeje bez ironije i bez onog sarkazma koji mu se toliko odomaćio na rubu usana da je bilo teško zamisliti kompleksiju Žozea Murinja bez njega.

Kad je bio tamo kraj terena, Murinjo je obožavao da nipodaštava one koji sede zavaljeni u studiju i pametuju iz udobnih siceva. Utoliko više mu se, izgleda, dopada ova uloga, posebno sada na Skaj sportsu.

Kao da želi da kaže, evo, čak i to radim bolje od vas.

U međuvremenu se pojavljivao na raznim događajima i prijemima, davao intervjue i pozirao fotoreporterima, snimao reklame – poput ove poslednje, sa autobusom i „Šampionskom ulicom“ i psom po imenu Didije i žbunom u obliku tri prsta, reklamom u kojoj pokazuje najbolje odlike britanskog humora, sposobnost da se sprdaš sa samim sobom za sve pare – i...

Ne znam kako ovo da nastavim suptilno, pa ću reći iskreno i bez uvijanja: „... i postao kul“.

Zabavan. Prijemčiv. Prizeman, ne nadobudan. Pošten i fer i pristojan, iako je u svoje pero ocarinio tri kamiona prljavog veša na svakom stadionu u Engleskoj. Čovek s kojim biste voleli da sednete i da provedete veče, bez onog strahopoštovanja od pre koju godinu. Samo on, vicevi i dosetke, i mnogo, mnogo fudbala...

A tek kako zvuči stručno, ne samo u poređenju sa kolegama na Skaju! Kad ga slušate i čitate, pa samo na trenutak zaboravite da je to Žoze Murinjo, na trenutak vam se otme „Dajte ovom čoveku da vodi neki klub!”

I Žoze Murinjo bi sigurno to želeo.

Nema sumnje da je bio na iglama, da je nedeljama prošlog proleća i leta netremice buljio u telefon i čekao SMS Florentina Pereza, nema sumnje da je za vikend gledao madridski derbi i razmišljao šta bi sve on uradio drugačije, baš kao što će u ponedeljak gledati ovaj mali-veliki engleski derbi i razmišljati, ako ne više o Mančesteru, a ono o tome da bi se lako mogao zamisliti umesto Emerija na klupi Arsenala.

I mnogi će navijač Arsenala reći da on liči na jedinog čoveka koji može da unese red u dugotrajni haos koji se polako pretvara u konstantni besmisao na Emiratima (neki su, ipak, to mislili i za Old Traford...).

(Moja intimna teorija je, doduše, da bi ne računajući mesta stare slave u Madridu i Milanu, Žoze Murinjo voleo da vodi samo dva kluba koja na to, zbog etosa ili zbog razvijenog odnosa sa Porugalcem, nikada ne bi pristala.

Barselonu i Liverpul.

I iako ima zlih jezika koji bi mogli da pomisle da bi Žoze namerno bio autodestruktivan, ja bih se zakleo da bi se on na Kamp Nou i Enfildu trudio više, izgarao više nego ikad. I šteta je, ili uopšte nije?, što to nikada nećemo saznati.)

Vratiće se Murinjo, jer je to Murinjo i mora da se vrati, i ponovo će biti ljut i samozaljubljen i voditi ratove sa kolegama (trenerima) i sa bivšim kolegama (novinarima), disciplinovati igrače i polarizovati navijače.

Tada ćemo prestati da mu se smejemo i ponovo ćemo misliti da je nadobudni makijavelistički narcis koji ubija i usporava fudbal; tad će ponovo biti Žoze Murinjo kojeg smo zavoleli da mrzimo.

Zato, neka ga još malo, u toj fotelji, ispred kamera, u duhovitim reklamama, nadomak novinarskog diktafona, tamo gde njegova harizma pleni i osvaja, tamo gde je možda kao lav u kavezu, ali je i dalje lav; tamo gde možemo mirne duše misliti da je kul.

A posle, kad se opet namršti i stane u onaj ograđeni prostor, kad opet počne da tera po svom, da ratuje sa celim svetom i da bude Posebni na sve načine koje smisli, tad ćemo ponovo, očas posla, to je toliko lako da mu se strašno dopada, ponovo da ga mrzimo.

Izvor: mozzartsport

FOTO: Reuters